Нова искра

260 —

дирке занемеле су истог тренутка. Било је подне. Л.ето. Сунце јс пржило тешке завесе, на зидовима су играле плаве, мистичне сенке... Давно је све то било. Много година јв од тога, дана ирохујало. Живот је имао пуно радости и горчина за стару госпу. Најзад се свршило иа миру: старн је дознао све и обесио се, а младог студента однео ђаво једнога дана са малом модискињом из суседства. Лепа. госпа је с почетка много патила, јадиковала за златним данима зрелих плодова, а затим помирила се са судбином. Понекад тек, гоњена успоменама, устрентала би стара крв у њеном вечно младом срцу, и тад би отворила медаљон и дуго гледала и љубила малу слику...

Пролазници учесташе. Озебло сунце умирало је у жутим виноградима изнад брда. На прозорима се расплинуше неранцасте локве, последњи одсев сунчеве светлости прели их бојом крви, а за тим у даљини се развукоше тешке магле. Дан се гасио у смрти супца, и све је бивало тише. Само је једна заостала, озебла ласта тужно цвркутала на телефонској жици као да је хтела рећи: »Гле, већ је јесен, лепа госпо!® А она као да је разумела тај цвркут зањиха тужно проседом главом. — Јесење вече! — прошапта тихо и повуче се у дно замрачене собе да тамо сакрије сузе испред сутона... Жив. Девечерски.

/ПАРКОВЕ СТОПЕ

...Румено јутро ниче и разлива Светлост са гора љубичасте боје... Врх суре стене Марко седи — снива Далеке снове домовине своје. И у просенку маглених планина Он гледа Прошлост с барјацима плавим Како се враћа из својих давнина И кб визија са мачем крвавим Планином јури... И чу да га зове Глас Будућности на прегнућа смела Из мутних сфера неке ере нове... — Тад Марко скочи натмурена чела... И виде како са планинских страна, Као авети са горе и стења,

Силазе групе турских каравана... — И грмну Срџба дугих поколења: — „Зар моје снове и сјај моје зоре И сама Вечност може да помути?.. Вечност је моја!.." Задрхташе горе И вихором се замаглише пути... Крв обли стене... Освану дан страве, Борбе и таме, што доба раздваја Докле је, негде кроз ведрине плаве, Кружила песма нових нараштаја... А корак Марков — куд то јутро крену Уреза Вечност у гранитну стену. Т. Ђуки+1.