Нова искра

— 261 —

П. П. РУБЕНС: МАРИЈА И ЈОСИФ С ИСУСОМ.

МИС ХАРИЈЕТА ГИ ДЕ МОПАСАН

ило нас је седморо у бреку, четири жене и три човека, — један је крај кочијаша седео — и лагаио смо се пели уз брдо, по ком је пут кривудао. У зору смо пошли из Етрета, да видимо рушевине Танкарвила, и сви смо дремали, јер нас је свеж јутарњи ваздух усиављивао. Нарочито су жене, ненавикнуте на овака ловачка устајања, сваки час склапале очи, климале главом или зевалс, а нису ни обраћале пажњу на лепоту сунчева рађања. Била је јесен. С обе стране пута простирале се оголеле њиве, покривене жутом стрњиком иокошене зоби или пшенице као рђаво обријаном брадом. Замагљена земља пупшла се. Шеве су у ваздуху певале, а друге тице у џбуњу цвркутале. Наједанпут се пред нама, на ивици хоризонта, појави сунце као ватра црвено, и што се више све светлије и светлије пело, пољана се чисто будила, смешила, кретала и као девојка,

кад из постеље устане, скидала своју беличасту маглену кошуљу. ГроФ де Етрај, који је крај кочијаша седео, узвикиу: »Погледајте, ено зеца <( , и пружи руку лево на поље обрасло детелином. Животињаје бежала; из густе велике детелине само јој се дуге уши виделе; одједном претрча преко узоране њиве, па застаде; онда опет поче бесно јурити, удари у страну; поново узнемирена стаде, мотрећи да нема опасности, неодлучна којим путем да удари; потом окупи трчати избацујући стражње ноге у вис и нестаде је у једној четвртастој леји цвекле. Сви се људи раздремаше и стадоше гледати како животиња трчи. Рене Леманоар проговори: »Јутрос нисмо нимало љубазни«, и гледајући своју сусетку, малу бароницу де Серен, која се борила са дремежем, полугласно јој рече: )} Ви мислите о свом мужу, баронипе. Не бојте се, он ће тек у суботу доћи. Остаје вам још четири дана. <с Она се дремљиво насмеши и одговори: »Како сте глупи!® Онда отресавши се дремежа додаде: