Нова искра

262 —

»Хајде, причајте нам штогод, да се насмејемо. Ви, господин Шнале, који сте, како сам слушала, имали више успеха него ли и сам војвода Ришлије, испричајте нам какву љубавну историју, коју сте доживели; причајте, коју ви хоћете.® Леон Шнал, стари сликар, који је некада био врло леп, вр.ло снажан, одвећ поносит због своје лепоте и много вољен, ухвати се руком за дугу седу браду, насмеши се, а после неколико тренутака размишљања наједанпут се веома уозбиљи. — Ово, госпође, неће бити весело; испричаћу вам најжалоснију љубав из свога живота. Шелим својим пријатељима да је никад такве не пробуде. I Тада ми је било двадесет и пет година, и ја сам као мазало обилазио целу обалу нормандску. Кад кажем »обилазити као мазало <( , мислим оно лутање, с торбом на леђима, од крчме до крчме, под изговором да се раде скице и предели с природе. Ништа није лепше од тога у лутању проведеног живота. Слободни сте, без икаквих препрека. без бриге, без тежња, чак ни о сутрашњици не мислите. Идете путем, који вам се допадне, без другога вођа сем своје Фантазије, без другог саветника сем својих очију. Зауставите се, јер вас је какав погочић очарао, јер сте осетили пријатан мирис печених кромиира пред вратима какве гостионице. Покадшто вас мирис клематиса или безазлен поглед крчмареве служавке привуче. Немојте презирати ту простачку љубав. И те девојке имају душу и осећања, а уз то једре образе и свежа уста и њихов снажан и ватрен пољубац пријатан је као дивља воћка. Љубав, ма од куд долазила, има своју вредност. Срце које закуца, кад се ви појавите, и око које заплаче, кад одлазите, тако су ретке, миле и драгоцене ствари, да их не треба никад презирати. Имао сам љубавних састанака у јаругама пуним пресличице, иза кошара, где краве ноћују и на таванима, у слами јога млакој од дневне жеге. Остало ми је у сећању грубо суро платно на витком и чврстом телу и туга за безазленим и искреним миловањем, које у својој грубој срдачности има више сласти, него ли. Фина уживања, добивена од красних и отмених жена. Али што човек највише воли у том тумарању, то је поље, шума, излазак сунца, сумрак и месечина. То је за сликара свадбени пут са земљом. Он је сам с њом у том дугом и мирном љубавном састанку. Легне у ливади усред ирстенка и турчинка и отворених очију гледа сунцем обасјано сеоце са његовим шиљатим звоником, на ком подне откуцава. Седне на обалу крај извора, што испод храста истиче, усред густе, меке, високе и блиставе траве. Клекне, сагне се и пије хладне бистре

воде, која му окваси бркове и нос, пије је са уживањем, као да се с извором уста у уста љуби. Покадгато, кад дуж таког уског поточића наиђе на мало дубине, го се у њу загњури и осети од иете до главе хладно и пријатно миловање, као неко голицање лака и брза поточића. Весео је на брегу, тужан на обали језера, одутпевљен кад сунце потоне у крваве облаке и своје пурпурне зраке по реци расипа. А ноћу, кад месец небом илива, мисли на хил.аду чудних ствари, које му не би ни на ум пале при врелој дневној светлости. Дакле путујући тако по овој истој околини, у којој се ове године налазимо, стигнем једно вече у мало село Бенувпл, гато је на стрменитој морској обали између Ипора и Етрета. Догаао сам из Фекама, идући високом и као зид стрменитом обалом, чије су се гаиљате стене у море спугатале. Од ране зоре пуговао сам по као саг мекој трави гато расте на обали провалије, под сланим морским ветром. Певао сам, гато ме грло доносило, и корачао крупним корацима, гледајући час галеба како бежећи лагано кружи по ваздуху и према плавом небу показује беле превоје својих крила, час на зеленом мору суро једро рибарске барке. Тај дан провео сам весело и безбрижно. Упутигае ме уједан мајур, који држи нека сељанка и прима путнике на стан. То је била нека врста крчме, усред пространог дворигата ограђеног двоструким редом букава. Оставим обалу, упутим се у заселак, који је био скривен међу горостасним дрвећем, и јавим се баки -/Такагаер. Била је то стара сел>анка, смежурана лица, строга изгледа; чинило вам се да прима путнике преко срца и с неком врстом сумње. Био је месец мај. Уцветале јабуке покривале су дворигате мирисавим цветним кровом и непрестано сипале кишу ружичастих листића, који су ковитлајући се падали на људе и на траву. Ја запитах: ' »Да ли имате, бако Лекашер, собу за мене? <( Изненађена, гато јој знам име, она одговори: »Па како се узме; све је издато; али ћу опет видети. (( После пет минута погодисмо се и ја спустих торбу на земљани под једне сеоске одаје, у којој је била само постеља, две столице, сто и умиваоник. Из ње се излазило у велику задимљену кујну, где су гости обедовали заједно с радницима с мајура и газдарицом, која је била удова. Умијем руке и изађем. Стара је за ручак пржила кокогаку на широком огњишту, у ком су висиле читаве гронтуље црне чађи. — »Имате ли доста путника?« упитах је ја. Она ми дурновито одговори: »Имам једну госпођу, неку постарију Енглескињу. Станује у другој соби. (( Платим још пола динара дневно и добијем нраво, да ручам сам у дворишту, кад је лепо време.