Нова искра

ност та, што се у свакоме лику појединих ктитора оцртава једиа индивидуалност за себе. Сликар се увек трудио, да ту индивидуалност нарочито истакне. Интересантан случај у Павлици доказује такође, да су ови ликови од увек сматрани као нрави иортрети. Ту је, као што смо мало пре споменули, као ктитор цркве насликан Ствфнн, син челника Мусе у нашој поезији народној иознат као Мусић Стеван. Живопис у цркви обиовл>ен је, како изгледа, у XVII веку. Из тога доба је и слика Стеоана. Ну живоиисцу је било веома стало до тога, да верно сачува првобитни лик, иајезато стару главу оставио недирнуту, а све је остало обновио. Да он у овоме лицу нпје гледао прави портре, свакако би му било свеједно, како ће и главу обновити. Овај летимичаи и површан преглед имао је за задатак, да вас колико толико упозна у првоме реду са ликовима оних, који су у својим рукама носили судбину пашега народа, за тим са лнковима старе властеле наше, државних и црквених високодостојника. Ну поред ликова ових вели-

ких личности ми ћемо се у пашем животу срести п са ликовима скромних монаха и емнрепих монахин.а. Имамо на пр. у цркви Пустињи (код Ваљева) најужноме зиду слику јеромонаха Јиакима као ктитора цркве. Слика је нарочито због тога од интереса, што показује, како је и у доба иајвеће беде било људи, који су радили на подизању цркава. Јеромонах Јоаким је, поуздано, из XVI века, који севу пашој хисторији обично обележава као весикип ођзсигиш. За хпсторичара културне хисторије сви ови иортрети били би од врло велика значаја. Ликове ктитора, који су у мистичној полутами старих цркава наших стајали толико векова незапажени, требало је ире свега пронаћи. Сада би их требало скупити на једно место и створити галерију ових ликова. Надајмо се, да на то нећемо дуго чекати .* Д-р Влад. Р. Петкови-ћ.

* Нредаваље, држано на Универзитету 7. октобра 1911. г.

(М. Ј. Као у ноћи пале звезде пламен, Овоме свету не требам ни ја; Ма да је срце тешко као камен, Ипак је зато под њиме змија. Спас ми је било надахнуће моје Кад безначајна сујета ме свије; Али спасења и од душе своје Чак ни у срећи за мене није.

Ја желех срећу — и без ње не оста: Најзад ми дође сјајна и пуна... Ал' моја срећа мени тешка поста Ко владаоцу његова круна. Одбацив снове ја сам опет сада Остао самац, паћеник тајни, Ко замка мрачног, пустог, пуног јада Властелин бедни и безначајни. о.