Нова искра

— 305 —

МИС ХАРИЈЕТА

ГИ ДЕ МОПАСАН (СВРШЕТАК)

ад повећом количином боје,коју брзо сликарским ножићем ставим, постигнем тачну и неочекивану сличност, она нехотице узвикне једно: »Ао! С( чуђења, радости и дивл>ења. Она је гајила неку врсту нежног поштовања према мојим сликама, могло би се рећи побожног поштовања према томе л^удском препочињању једног трунка Божјег дела. Моје јој слике изгледаху као иконе; и покадпгго ми је говорила о Богу, покушавајући да ме у веру обрати. Ох! чудна је добричина био тај њезин Бог, као нека врста сеоског ФилосоФа, без великих средстава и без јаке моћи, јер она га је замипЈљала увек ожалошћена због ненравде, што се пред његовим очима чини, као да је он није могао спречити. Међутим она је била у одличним

односима с њим, чак је изгледало као да јој он поверава своје тајне и своје незгоде. Она је често говорила: »Бог хоће С( , или »Бог неће сс , као каплар кад регруту говори: »Пуковник је заповедио сс . Она је у дну срца спжаљавала моје незнање Божјих намера и трудила се да ми их открије. Сваки дан налазио сам у својим шпаговима, у шеширу кад га на земљу спустим, у кутији за боје, у ципелама кад их изјутра испред врата очишћене узмем, те мале иобожне брошуре које је она, без сумње, непосредно из раја добивала. Ја сам се с њом опходио као с давнашњом пријатељицом, искреио и срдачно. Али убрзо оиазим да се њено понашање мало променило. У почетку нисам ни обраћао пажње на то. Кад сам радио у дну своје омиљене долине, или на отвореном путу, изненада бих је смотрио,