Нова искра

— 306 —

како се хитрим и одмереним кораком упутила к мени. Дође и одмах седне, задихана као да је трчала, или да је неко силно узбуђење обузело. По лицу јој се разлије јако руменило, оно енглеско руменило, које ни један други народ нема; онда без икаква узрока побледи, добије земљасту боју и изгледа као да ће се онесвестити. Мало но мало поврати јој се обична мирноћа и почне се са мном разговарати. Онда изненадно на пола речениде заћути, скочи и побегне тако брзо и неочекивано, да се ја питам: да нисам учинио штогод што јој се не бн допало или што би је увредило? Напослетку мислио сам да је такво њено обично понашање, које је у почетку, без сумње мени за љубав, мало ублажавала. Кад се враћала у мајур, пошто је више сахата лутала по морској обали, њена дуга коса на увојке опустила би се због ветра, који је шибао, и висила као да је изгубила сву еластичност. Пре она није ни обраћала пажње на то, већ је не устручавајући се седала за обед, онако рашчешљана својим братом ветром. Сад је одлазила у собу да доведе у ред оно што сам ја стаклетима за лампу називао, и кад бих јој ја другарском љубазношћу, која је увек бунила, рекао: »Данас сте, мис Харијета, као зора лепи С( , одмах би јој мало руменила ударило уз образе, руменила младе девојке, девојке од петнаест година. Одједном постаде сасвим дивља и престаде долазити, да гледа како ја радим. Ја сам мислио: »То је криза, проћи ће она«. Али није пролазила. Кад заподепем разговор с њом, она ми одговара или с извештаченом равнодушношћу, или с неком скривеном срцбом. Била је осорл>ива, нетрпељива, нервозна. Само сам је при обедима виђао и више се нисмо разговарали. Збиља сам мислио да самје нечим увредио и једно вече упитам је: »Мис Харијета, зашто сад нисте према мени онакви, какви сте пре били? ТПта сам вам учинио, да ме омрзнете? Ви ме јако жалостите«. Она ми с неким чудним раздражењем одговори: в Ја сам увек био с вама исти као пре. То није истина, није истина«, и побеже у своју собу и закл>уча је. Покадшто ме је некако необично гледала. Од тога времена често сам себи говорио: »Мора бити да осуђени на смрт тако гледају, кад им објаве да је последњи час куцнуо с( . У њеним очима била је нека врста лудила, заносног и силног лудила, и још нешто, нека грозничавост, очајна жеља, нестрпљење и немоћ због нечег неоствареног и неостварљивог. Осим тога чинило ми се да се у њој води борба између срца и неке непознате силе, коју би она хтела да победи, а може бити било је и још нешто друго... Шта му ја знам? Шта му ја знам? То је збиља било невероватно откриће. Неколико дана радио сам од ране зоре на једној слици, чија је садржина била оваква:

Дубока јаруга, стешњена двема стрменима, које су се, обрасле трњем и дрвећем, с обе стране уздизале, пружала се у недоглед нотонула у беличасту маглу, у оно памучасто испарење које покадшто раном зором по долинама гглива. А сасвим у даљини те густе и прозрачне магле видело се, управо назирало, како се двоје загрљени приближују, момак и девојка; она уздигнуте главе према њему, он мало нагнут, и л 3 убе се у уста. Један сунчев зрак, пролазећи кроз грање, пресеца ту јутарњу маглу, осветљава је ружичастом светлошћу иза ових сеоских ,/вубавника, а њихове нејасне сенке пролазе кроз сребрнасту светлост. То је било добро, вере ми, врло добро. Радио сам на оној узвишици, од које води пут у малу дољу Етрета. Као неком срећом тога јутра ширила се баш онака магла, каква ми је требала. Нешто се као авет усправи преда мном: то је била мис Харијета. Кад ме смртри хтеде да побегне, али је ја зовнух: »Ходите, ходите, госпођице, имам једну сличицу за вас. <( Она као преко вол>е приђе. Ја јој пружим свој рад. Она ништа не рече, већ остаде непомична и дуго је гледала моју слику; онда наједанпут бризну у плач. Грчевито је јецала као неко који се дуго против суза борио и не могући им одолети заплаче се, али се још једнако бори. Ја скочим, и сам потресен њеном тугом, коју нисам разумевао, и срдачно је узмем за руке, с оном искреном срдачношћу, што је само Француз има, који брже ради него што мисли. Она остави неколико секунада своје руке у мојим, и ја осетих како трепере, као да им се сви нерви кидају. Онда их брзо повуче, управо отрже. Знао сам ја то треперење, јер сам га већ више пута осетио, и ништа ме не би могло преварити. Ах! љубавно треперење једне жене, била она од петнаест или педесет година, била сељанка, или из отменога друштва, улази ми право у срце, и ја се никад не колебам, да бих га разумео. Цело њено јадно биће дрхтало је, треперило, изнемагало. Она оде, аја јој ни речи не рекох, и остави ме пренеражена као пред чудом каквим, ожалошћена, као да сам неки злочин учинио. Нисам ишао на доручак. Отишао сам да се прошетам по морској обали; долазило ми је и да плачем и да се смејем; налазио сам да је овај случај и смешан и жалостан; чинило ми се да сам ја подсмеха достојан, а она неописано несрећна. Питао сам се шта сад треба да радим. Иашао сам да је иајбол>е да отпутујем, и одмах се на то решим. Пошто сам цео дан лутао, помало тужан, помало растројен, вратим се кући на вечеру. Седнемо за сто као и обично. Мис Харијета била је с нама, озбиљно је јела, ни с ким није говорила, нити је очију дизала. И понашање и изглед били су јој као и увек.