Нова искра

— 311 —

ДРВАРСКА ПИЈАЦА У БИТОЉУ.

био један једини узрок тако брзог свршавања. Да је није збунио својим деспотским пребадивањима, можда у њој још задуго не би наступала реакцпја и могла би бар јоти годину дана проживети на овоме свету. — Ах, Олга, па зар ти не видиш, да сам ја твој једини и најбољи пријатељ, а да ти је Иван Михапловић само твој тиранин и ништа друго?.. Опа одбијајући замаха главом. После четврт часа била су два лекара поред њене постеље. Дабоме, није им било потребно дуго се бавити око ње, јер је болест била и јасна и несумњива. — Одмах... овог тренутка — у Швајцарску! рекоше оба лекара у један глас: Спаса нема, али се може поправити и живот продужити. — Видиш, Олга, лекари ми кажу, да можеш жпвети још двадесет година, само ако одеш одавде, — говорио сам јој. — УЈекари лажу! нросто и, као што је изгледало, сасвим мирно одговори она. Али ја сам био одлучан да је приволим. Знао сам да то иећу моћи без Ивана Михаиловића, те му још истог јутра написах: »Олга умпре. Потребан је Ваш неодложан долазак«. Нисам се могао сетити, како да му то писмо пошаљем. Поштом би путовало бар три дана, а телеграм би могао остати и педел>у дана на станици. У том нам дође Мишурин.

— Дошли сте као поручени! рекох му и објасних у чему је ствар. Онај тврдоглави човек, Иван Михаиловић, може оставити на столу и непрочитано писмо. Он је као од камена. Треба живи човек, који би га, у случају иотребе, и силом довукао. Мишурин је, разуме се, одмах пристао да иде. Све његово време било је слободно. А баш и кад би имао каква посла, он би га одложио. — Ево Вам писмо, а ево и новаца. Узмите их повише за сваки случај. Мишурин се збрунио. — Ја новаца доиста немам! рече он. Пожурим га на станицу и он оде возом у 10 часова. Дан и ноћ, што нх проведох у очекивању, беху тешки п мучпи за мене. Олга је, истина, била нежна са мном, чак ми била допустила да јој помажем у облачењу, али о каквом иутовању није хтела ни слушати. Међутим, слабост је њена била тако велнка да је осећала вртоглавицу чак и када би пошла по соби, те је морала седати. Нисам спавао целе ноћи. Нестрплшво сам очекивао када ће ударити шест часова. У то доба долазио је воз, којим је требао да дође Иван Михаиловић. Јутро је било ведро. Родило се сунце и целим снопом зракова засуло ми собу. Олгаје, после бесане ноћи, чврсто спавала. Чујем зврк Фијаксра и погледам кроз прозор. На кочијашкој брички седе Мишурин и Иван Ми-