Нова искра

— 312 —

хаиловић. Пажљиво оТворим враТа и пустим их у трпезарију. Иван Михаиловић био је блед. По очима му видео сам да је веома узбуђен. Није могао мирно седети на месту, него је непрестано поимао да шета по соби. — Дакле шта је у самој ствари, допустите да знам? Шта је у самој ствари ? питао је он сасвим узнемиреним гласом. — Па Ви знате, да је она већ одавно туберкулозна. — Да, знао сам. Али последњи пут видео сам је потпуно здраву... •— Била се иоправила. Захваљујући угодним приликама, захваљујући њезину осећању среће, — свршетак је био одложен и, може бити, задуго. Али Ви... опростите ми .. Ви сте је својим излишним и нетактичним прекорима бацили у очајање... и то је била она обртна тачка... — Не говорите то, молим Вас! рече он, мрачно ужагривши очима, али то није био гиев, него страх. Да, видео сам да се он сада поколебао и боји, да се не би уверио о истинитости мојих речи. — Ја сам говорпо оно што мислим и осећам, то је — моје уверење. Алн ја сам био прилично гневан те се нисам могао уздржати. Уверење! Ако је то лудачко уверење доиста твоје рођено, онда буди човек да примиш и одговорност за последице. Међутпм, за мене је било несумњиво, да се Иван Михаиловић уплашио и силно се забринуо, како би да скпне одговорност са себе. — Којешта! Којешта!.. зажарено сам гонорио: —■ И јесте неки подвиг — упркос несумњпвим околпостима износити своје уверење, а парочито када се казује пред слабим створењем које трепери као листак... Одунрети челом о зид и онда тако остати непоколебљив... 0, то је огроман подвиг! Јединствен подвиг! Али сте том приликом бар видели, како то поражљиво утиче на Олгу, како је то њу гушило, уништавало!.. И ви сте уживали у сазнању да сте јачи од ње, а њена срећа, њен живот. Вас нису занимали... Опростите, али ја сс према свему томе не могу друкчије понашати, осим са негодовањем. Иван Михаиловић седео је поред округлог сточића, метнувши на њ лактове своје и покривши лице длановима. Изгледало ми је чак, да је био заптио и уши, те због тога и прекидох своје објашњавање. Од мене је, у осталом, било довољно пјто сам му ставио до знања своје мишљење о њему и нагонио га да се збуни. Донесоше самовар. Изглед застрвеног стола са чајним посуђем, са кајмаком, свежпм маслом и шиштавим самоваром ублажише напрегнутост. Ја сам се мајао око стола, Мишурин је мазао масло по хлебу и јео, а Иван Михаиловић устао и ходао по соби, пажљиво обилазећи и сто и столипе. — Господо, је ли по волзи ? Олга још спава, а ми се дотле можемо поткрепити. Иване Михаиловићу, ево Вам чај. Узмите.

Иван Михаиловић узеде свој чај и поче га махинално мешати. — Данас имам масу послова, наставих ја: треба извадити путне листове за нностранство, сиремити ковчеге... Хтео бих поћи сутра брзим возом. За Олгу је скуп сваки час!.. Надам се да ће је Иван Михаиловић наговорити да пође у НТвајцарску. Иван Михаиловић одгурну чашу са чајем. — Шта? Не мислите ваљда да јој ја што пре желим смрт? изазивачким тоном изговори он. — Оачувај Боже! Због тога се баш и надам. А и иначе зашто бисмо се ирепиралн? Ја сам се још онда познао са Ваншм погледима, а данас сам ја Вас упознао са својима — и то је све. А сада иред јоште живим бићем да заборавимо своја уверења и да мислимо само о његову животу. У осам часова Олга се пробудила н позвала ме. То је био добар предзиак. Помогнем јој да се обуче, донесем јој чај и саопштим да имамо госта. — Ког? упита. — Твога брата, Ивана Михаиловића. Она се осмехну, али у исти мах на лицу јој се показа и бол. Она као да упита: »Зар је дошао да ме опет мучи ? сс — Кажи му да ме не грди! проговорп она слабим гласом. — 0, не, данас је добро расположен, па је чак и пажљив према мени! Замолим Ивана Михаиловића да уђе у собу за сиавање. Овога пута сматрао сам за своју дужност да нрисуствујем његову састанку. Он се пољуби с њом и седе на столицу поред постеље. Био је блед и гледао расејано. Њега, је, нема сумње, изненадио Олгин изглед, а може бити тада се несумњиво уверио да је он узрок тој иромени. Глас му је био слаб и без уверења. — Твој муж се жали да га не слушаш, рече он, старајући се да своме говору да шаљиви тон. А зар ти не знаш, да је жена дужна у свему се покоравати своме мужу? Не, доиста, здравље је прече од свега. Иди што пре у Швајцарску! Олга га погледа некако зачуђено. Онаје од њега очекивала друкчији говор. Уверивши се, да доиста није намеран вређати је нити јој читати своја сурова наравоученија, њојзи лакну те уздахну и, на моје потпуно задовољство, поче говорити, како ћу ја имати и сувише посла, јер ћу морати сам слагати у ковчеге... Оставим је са братом, а сам пођем да извадим путне листове. Обећаше ми да ће спремити до сутра изјутра. Одатле пођем право Ани Гавриловдој у летњак. Било је око десет часова пре подне, када ме мој кочијаш довезе до уласка, у познати летњак. Брзо прођем кроз парк, не опажајући ни цвеће ни раднике. — Је ли код куће Ана Гавриловна? упитам првога лакеја који наиђе. — Још спава! одговори ми он. Ана Гавриловна, докле је би.ча само чиновничка удовица, устајала је у шест часова, а