Нове борбе : роман из Истре

142 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

ону, капеланову страну. Рекао би: куда брод туда и барка, а страначка дисциплина нада све! — И тада било би све у реду: имао би свој лијепи мир, а његова недосљедност своје оправдање.

Све је то погађао Балдо. Опет се насмија, а онда, размисливши мало, рече у себи: | — Уосталом ђаво не спава... За сваки случај добро је имати у мору и једно такво уже...

ХХИ.

У то стиже из Трста глас, да је поп Фране стављен у мир, а управитељем жупе именован капелан. Та је вијест изненадила цијело мјесто, а донекле је неочекивано дошла и самоме попу Франу. Он је под дојмом оног бискуповог писма био до душе замолио умировљење, али није ни помишљао, да ће му молбу уважити, и то још овако нагло.

— Чини се, као да су једва сачекали...

Кад се свијет мало разабрао од првога чуда, удари у разна наклапања. Једни су искрено жалили, а други држали се равнодушно велећи, да је поп Фране доста служио, па је ред да старац отпочине. Капеланови људи говорили јасно и гласно, да је доба, те је дао мјеста другоме, и полазили један за другим. да новоме управитељу изразе своје честитке Содић је у знак весеља извјесио на својој кући огромну заставу и довикивао људима на улици:

— Живио наш нови жупник!

И тај је поклик имао своје значење. Жупљани су од давиине имали право да сами бирају свога жупника, а Содић, човјек проницав, хтио је да оним покликом потсјети новога управитеља жупе на ону: рука руку...

Дан затим била је недјеља, Црква пуна свијета, што се окупио, да чују посљедњу поздравну ријеч старога жупника. Дошао и Дујам. Прислонио се о средњи камени ступ, што дијели мању лађу од главне. Сиједа му је коса неуредно пала низа сљепоочице, лице зарасло и упало, а он сам се јоште већма погурио и стиснуо. Уморне му и угасле очи поникнуле,