Нове борбе : роман из Истре

144 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

јеме за ножем. А он, Петар, осјећа у себи позив лијечника. Тај је осјећај у њему тако јак, да га пригушити не би могао, јер му је превише захватио у крв и живот...

Свијет се око њега тискао и гласно жаморио као у каквој дворани прије представе. Прошла је мимо њ и Мимица оргуљашица, оцвала, од природе слабачна цура, но Петар се не сјећаше, да ју је икада видио овако блиједу. То су примјетили и други.

— Жали за попом Франом, — прошапта неко, — јер зна, да јој ни с ким неће бити онако као с њиме. Добар јој је био...

— Изучио ју. Плаћао јој учитеља — па она може данас да храни и себе и мајку.

— А ко зна, хоће ли бити по вољи „новоме“2

Наједном утихну све. Попут црне сјене прошло је мимо главно лице, „нови“ управитељ, хладан, готово леден. Поклекао на оба кољена, сагнуо главу, прекрстио се, устао и уљегао у огромну клупу на десно, гдје се и укрутио као тврд и непомичан кип. Готово у исти мах зацвили звонце и зајечаше оргуље: нујни им се глас прели посвећеним простором увлачећи се у душе окупљена народа и треперећи у њима дрхтајима неке чудне и необјашњиве туге.

А к олтару божјем крочи старац — поп Фране. Ступа чврсто и одлучно као да хоће показати свијету: — Видите ме, како сам још чио, а они ме ипак отправише... И глас му звучи јасан и свјеж кад оно запјева: „Слава у вишњих Богу!“ — да црква заори као у давне дане, кад га још и срце и грло носило. Ма да је све то било у живој опреци с оним његовим сјединама, око којих је као у вијенцу играла ситна, сунчаним зрацима позлаћена прашина, ипак се у тишини храма чуо многи глас истинског удивљења:

— Гле ти нашега попа Франа!

Иза отпјеваног еванђеља окрену се старац народу и узе да проповиједа. Ријеч му је каси прије текла звучна, јасна, одлучна. Говорио је по слову еванђеља: „О доброме сјемену..“ Домаћин неки посијао само добро сјеме, а кад ниче усјев показа се