Нове борбе : роман из Истре

164 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

„леба, док се на посљетку не увјери, да треба испити и ту чашу.

— Без моје приволе неће се и онако на опћини ништа мијењати. — јави се из његове нутрине потајни неки глас. Он га прихвати и проусти: — Ја ћу већ знати, да спријечим зло...

То га донекле примири, али уза све то још се није могао да упути управитељу. Нешто га задржавало. Требало му времена, да окупља силе за тај тежак и одсудан корак: ко зна, можда ће баш у посљедњи час синути каква друга боља мисао, какав нови, часнији излаз!.. Па ево: дошао Филинић и својим трпким, готово грубим наступом оборио у прах и посљедњу наду, затомио и задњи траг неодлучности. Кад је било сјутрадан послије мисе, Дујам се (с каквим срцем!) упути у управитељев стан. Капелан га дочека важно, достојанствено, с двије три хладне поздравне ријечи.

Поведе га у одају. Простор тијесан и једноставан: кревет, орман с неколико књига, па сто с двије три столице, то му је читав намјештај. Понуди му мјесто, а сам се посади према њему.

=— Држао сам, да нећете доћи... — започе капелан пребацивши једну ногу преко друге. А у себи помишљаше: — Кад си дошао, знак је, да ти је под ногама вруће.

Дујам се осјети застиђен, као убоден сухим и самовласним тоном, којим је управитељ изговорио оне ријечи. То га потакну, да и он покаже нешто поноса, па ће, исправивши се као и у дане, кад му је душа била мирна:

— Размишљао сам — и да право кажем дуго сам се колебао. Међутим, помислих, ова ме посјета и онако неће везати ни нашто, па ме ништа не пријечи да саслушам ваше увјете... |

— Свакако, свакако... — рече капелан уз лагашан, · иронички смијешак. Потом припита истим гласом :

— Можемо ли започети 2