Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 169

Па као да није ништа било, приђе к супротним вратима и викву:

— Пођите, Вицићу, капетану Содићу и реците му, да га чекам.

Дујам изиђе сав узрујан. ... Кад се вани напио свјетлости и зрака, би му лакше и он се понешто примири.

= На издају ме нагони...

Било је пред вече. Ваздух бијаше доста оштар. Дујам с тога побрза.

— Хеј, куда тако наглог — очу се с покрајне улице глас.

Дујам се тржеи снеком олакшицом у срцу кликну:

=— Поп Фране!

Старци се руковаше.

— Тјерају ме, да се селим из „плованије“, а ја ето од прага до прага, да видим, има ли гдје какав кутић за мене.

— Па јеси ли што нашао 2

— И јесам и нисам. Једно ми је претијесно, друго претамно — права покора. Тешко ти је то, кад си дуже у лоју. Никако ти се не да, да се извучеш, најмање под старост, кад желиш, да ти је све мече и мече. Не користи рећи: Попе Фране, стисни срце, још мало, па ће и четири даске бити превише... Него да те нешто питам: Чујем приповиједати, да хоћеш с њим, с мојим бившим капеланом... да већ и преговарате — тако нешто.

Дујам поцрвење, али у исти час махну руком и рече:

— С човјеком, који потиче на издајствог Не!

Узе старога попа испод руке, па као да осјећа потребу, да са срца свали некакав терет, додаде:

— Знаш ли, што он сада плетег Хоће да нас сложи с Вениером, да заједно навалимо на наш млађи свијет. А, Фране, је ли то памет 2

Поп Фране саже раменима и раскрили руке.

У то стигоше пред жупнички дом.

— Не би ли, Дујме, мало к мени. Већ нисмо дуго били заједно.