Нове борбе : роман из Истре

170 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

Уљегоше у одају «и посједаше за „хисторички сто“, под свјетлост оне големе лампе, што се са свода спушта на три дуга позлаћена ланца.

Поп се Фране накашља па поче:

— је ли оно паметг — питао си ме доље. А да зашто су они макнули мене, него ли зато, што нисам хтио под старе дане да погазим сав свој живот и све што сам када учио и учинио Натуцали су они мени и код визитације и друкчије, како бих морао настојати да ујединим људе, били они овога или онога језика, јер то да тражи еванђеље. — Не велим, да не тражи, рекао сам ја, али то уједињење мора да почива само на узајамној љубави и безграничној искрености. Такво што наш би пук радои лако пригрлио, јер има у њега немало примитивне простодушности и лаковјерности, док је инородни свијет лукавији и дволичнији, па би могао да нам и опет стане на врат и на душу. Пустите, рекао сам ја бискупу код посљедње визитације, нека друго вријеме поправи, што је прво скривило; дајте нашем пуку, да остане по страни, да се спасе својом снагом, да се освијести, па ће већ доћи вријеме, кад ће вам он сам пружити руку и рећи: Ајде, по Богу браћо, будимо пријатељи!.

— Е да, па и онда ће наш човјек бити своме човјеку и први и најближи и најмилији — упаде Дујам. Уједаред лупи поп Фране дланом по столу.

— Виђи оно женске! Пола је уре што смо овдје, а она... Марта! — викну у сав глас, — Марта!

Служавка уђе.

— А што чекате2 — наљути се старац.

— Не замјерите! Не знам, гдје ми је глава.. рече и нагло изиђе.

— Знаш, мучна је и она, — продужи поп Фране. Овдје нам је било лијепо. Били смо газде, а сада.

Зашути. Марта се врати, положи на сто бутиљу и чаше, па оде без ријечи, како је и дошла. Поп ране наточи.

— Ајде, Дујме пиј!