Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 171

Куцнуше се. Поп Фране сркну, остави чашу и настави:

— Веле: вјера је у опасности, на цркву ударају, лупају по свећенству... А ко је криве ја бих ти. знао рећи... Него, доста! — боље шутјети... Нава-, љују на млађи свијет... А заштог јер тај млађи „свијет хоће нешто да зна и неће, како се оно вели — да плете котац кб и отац. Пане која нова мисао, а они удри по безвјернику, који ју је изнио, чупај се с њиме по новинама, и ево ти и с једне и с друге стране кише оштрих грубих и жестоких рјечетина, потвора, подвала, и измишљотина... И то ми они зову: ессјеча ти апз5!..')

Дујам међутим спустио главу и чинило се, као да не слуша,

— А чему све то2 — продужи поп Фране. Није Бог дао човјеку ум, да му зарђа већ да га оштри, да се његовом помоћи диже, подмлађује, препорађа. А у нас, ја не бих то рекао вани, да ме ко чује — у нас је већ много што зарђало и отупило, па котачи стају и не дају се напријед.

= Па ту зарђалост осуђују већ и неки велики црквеви умови, — припомену Дујам нагло, као да се тргао из неке дубоке замишљености.

— Јест! А што се млађих тиче, ако кадшто и преврше, не ваља одмах тољагом по њима, већ их лијепо упутити умним и паметним разлагањем. Нису они никакви Луцифери! Има у њих срца! Ево, малоприје био је у мене твој тајник, Петар. Знао сам да је данас имао са својим пајдашима некакав састанак,

и ја удри на њ: — Галијоте! Што сте то данас опет истресли на насг — На вас само добро, велечасни, — весело ће угурсуз, па настави: — више је било

говора о оној сироти, којој капелан не да у цркву. Укућани неће да је више држе од срамоте, па је изагнаше. Сад је она на улици с дјететом, а без помоћи. Ми смо на састанку сакупили ове паре. Ево вам их; — да јој их ми уручимо, рекло би се, да је

' „Борбена црква“.