Нове борбе : роман из Истре

178 ВИКГОР ЦАР ЕМИН

Балдо се окрену, залупи за собом врата и оде. Али већ иза вечере, кад остадоше часком сами, саопћи тасту, да му се „посрећило“ предобити неколико вијећника.

— Него требаће да се пожуриш, — надода доклен когод не умијеша прсте...

И тако се три дана затим окупило Вијеће, да одлучи о продаји гробља.

Кад старац устаде у Вијећу, да подупре молбу странога друштва, срце је у њему силно лупало, и њему се чињаше, као да се сваким удар цем обара на њ сва тежина часа.

— још само ово искушење да претурим, и биће мир — соколио се сам у себи.

Говорио је дуго и усхићено, тражио ријечи, које иду к срцу и које подражују самосвијест. Започео је с омиљеним фразама:

— Принудили сто непријатеља на вјечито мировање, скршили смо његову физичку снагу, али душевна његова премоћ још увијек виси над нама, као успомена пусте подређености наше. Скршимо и њу, продужи уздигнутим гласом, сломимо и ту премоћ, и што не може да растјера луч просвјете, нека потамни сјај дивне и златне љепоте! Ви знате, господо вијећници, настави успаљујући се и нехотице, ви знате

моју давну жељу, оно драго мјестанце доље крај мора,

онај малени окрајак обале наше, што се тако мило смијеши и сунцу и мору... Онај блажени предио нашега рођенога града, тихо оно и успомена пуно светиште, желио бих ја виђети окићено и овјенчано, прије него ли ме одбјегне свјетло очију и живота. Украсимо га споменицима љепоте, који ће свједочити о ведрини наших дубљих осјећаја, док ће се на зеленим кр.шњама окупљати птице небеске, да са својим цевркутањем буду њежним припјевом вјечитој пјесми нашега мора...

Риједак, кратак и млак пљесак попрати те ријечи. Дујам осјети, како му је срцем подишло нешто ледено, али се не смете. Били су ту још горани, на

које је могао рачунати; требало је само да их за-