Нове борбе : роман из Истре
НОВЕ БОРБЕ 98
Кроз кости проструја Марији нешто хладно. Сва ужаснута крикну, а кад виђе, како се старчево, на смрт ублијеђело лице, све јаче криви, обузе је од тјемена па до ноката на нози такав дрхат, да се сва изнемогла сруши преда њ и на кољенима га мољаше, да јој опрости. И љубила му руке, и зазивала га у сав глас, но он је гледаше укочено, широко и тупо. Руке му се тресле и ледиле, док се глава с цијелим горњим трупом нагибала на страну.
__ Она се још већма запрепасти.
— Тата! — крикну кроз страву и сузе.
Он је шутио. На грло продирало му нешто неразумљиво, као хропац. Сва изван себе скочи Марија на ноге, обујми га око пазуха и учини, да ће га притегнути к себи. Онда узе да виче, што је грло носило: |
— Балдо! Балдо ! Балдо !
7 ВИ док је старчевим уснама приносила чашу напуњену водом, зазивала је мужа гласом грозе и очаја.
Напокон се на вратима појави он. |
— Што ме зовешг — -
— Помози! — јекну она као да је снага оставља.
Он прискочи.
— На кревет !...
Старац скрете лагано главом.
— Не! — хропну једва разумљиво.
(С трудом се намјести на столици и сркну воде из чаше, што му је пружаше Марија.
· — Оставите ме! — прошапта и западе у првашњу обамрлост.
Балдо и Марија повукоше се мало на страну. Она оборила очи и још је сва дрхтала ; он је објесио главу од неприлике и досаде. |
Откако га прошле ноћи напала жена питањем: како ће оно да изравна, он непрестано премеће у глави, не би ли се досјетио каквој мајсторији, да се што лакше извуче из тога пасјега шкрипца. И копај, и мотај и комбинирај — па гле! све мутно и замршено. Једини излаз био би онај извјесни „потез пера“ о коме је већ нешто напоменуо жени... Но ту би