Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 98

Кроз кости проструја Марији нешто хладно. Сва ужаснута крикну, а кад виђе, како се старчево, на смрт ублијеђело лице, све јаче криви, обузе је од тјемена па до ноката на нози такав дрхат, да се сва изнемогла сруши преда њ и на кољенима га мољаше, да јој опрости. И љубила му руке, и зазивала га у сав глас, но он је гледаше укочено, широко и тупо. Руке му се тресле и ледиле, док се глава с цијелим горњим трупом нагибала на страну.

__ Она се још већма запрепасти.

— Тата! — крикну кроз страву и сузе.

Он је шутио. На грло продирало му нешто неразумљиво, као хропац. Сва изван себе скочи Марија на ноге, обујми га око пазуха и учини, да ће га притегнути к себи. Онда узе да виче, што је грло носило: |

— Балдо! Балдо ! Балдо !

7 ВИ док је старчевим уснама приносила чашу напуњену водом, зазивала је мужа гласом грозе и очаја.

Напокон се на вратима појави он. |

— Што ме зовешг — -

— Помози! — јекну она као да је снага оставља.

Он прискочи.

— На кревет !...

Старац скрете лагано главом.

— Не! — хропну једва разумљиво.

(С трудом се намјести на столици и сркну воде из чаше, што му је пружаше Марија.

· — Оставите ме! — прошапта и западе у првашњу обамрлост.

Балдо и Марија повукоше се мало на страну. Она оборила очи и још је сва дрхтала ; он је објесио главу од неприлике и досаде. |

Откако га прошле ноћи напала жена питањем: како ће оно да изравна, он непрестано премеће у глави, не би ли се досјетио каквој мајсторији, да се што лакше извуче из тога пасјега шкрипца. И копај, и мотај и комбинирај — па гле! све мутно и замршено. Једини излаз био би онај извјесни „потез пера“ о коме је већ нешто напоменуо жени... Но ту би