Нове борбе : роман из Истре

24 : ВИКТОР ЦАР ЕМИН

требала рука старога таста, а то значи, да се на то не смије ни да помишља. Барем засада никако...

М.

Кад мало затим Дујам остаде понова сам, из омаглице, што га обузела, поче помало да избија све оно, што му је кћи малоприје добацила.

Његово рођено дијете !

Највише га је поразио њезин глас, па онај поглед, уопће свеукупни изражај лица. То није више била она његова прворођена миљеница, већ као да је одједном из ње искрсла она друга — она невриједница, вјероломна жена, да још једном поругљиво зарежи на њ, каошто је режала, откад му се припела за врат. Каошто је малоприје видио кћер, онакова му је пред очима и мати, тврда, без осјећаја, грубо себична... -

„Он ће са свим, што зна, пред суца“ и „сви смо јели...“ те ужасне ријечи и глас, којим их је изрекла и кретње, којима их је попратила — све је то наслијеђено, материно, мрачно — талог је то, што ће у одсудном часу превладати све друге мисли, надјачати сва друга чувства — и каошто му је једном, иза првог искушења, окренула леђа мати тако ће му их окренути и кћи, тек што се покаже згода да бира између њега, рођенога оца, и мужа ниткова.

Он је то осјећао. А од тога настајало и друго, мучније чувство: чувство све.веће осамљености. И беспомоћности. Било му је, као да је предан на милост и немилост људима, којима је он туђ или постао сасвим туђ. Што је до њега, он зна, ако има у свему том и његове кривње, да та кривња не само што није била намјерна, већ није била ни свијесна. Али ко жели, да га види понижена и обрукана, тај се неће трудити, да причека на његово оправдање већ ће на први глас о грдном недјелу климнути злурадо главом и бацити се на њега каменом. У првом реду придонијеће томе зет, човјек без икаквих обзира и савјести; да себе одбрани, бациће он, устреба ли, сву кривњу