Нове борбе : роман из Истре

26 | ВИКТОР ЦАР ЕМИН

Балдо се већ разабрао из оне тренутне забуне, па му је сада ријеч текла мирно, озбиљно, одлујтно, готово искрено:

— Требаће засукати рукаве, огледати се за бо љом привредом...

А Марија, угодно изненађена овом Балдовом мирноћом, додаде:

— Па и штеђећемо: у кући, на одијелу. ХРАЕИ — на свему... А и Олга требаће да се врати..

Дујам спусти главу као да размишља.

— Предуго би то трајало... рече након одуље шутње.

— Па има времена — махне Балдо руком.

— Како Сад долазе други господари. Требаће положити рачуне ...отворити књиге, и све ће на виђело.

— Али — ако не дођуг ...отегну Балдо.

= Ко:

— Па — ти нови господари.

= Не разумијем —

— Ако останеш на свом мјесту 2.

— Пешто сам се одрекао...

— Пренаглио си се... Сада видиши сам... Него — још се може поправити. Ваљда ће се ипак неко наћи, да те замоли да останеш. А ти не одбијај. Привати!

У то бане у одају мала Цвијета. Скакућући полети најприје оцу, који је поглади и пољуби, па к мајци, а потом се, уз бучан и звонак смијех, припи

дједу уз кољена и узе да га чупка за браду.

Разговор се прекиде. Марија се и Балдо задржаше још тренутак па се покупише полако, готово неопажено. Мала се међутим непрестано мазила око старца. Наваљивала је на њ питањима без везе, нашто је он одговарао исто тако без везе и расијано. Па и оно, што је Балдо малоприје натукнуо, разишло се некуда. Сад су се све његове мисли стјецале једино у оном једном, тешком судбоносном питању:

— Докада ће се оно моћи да изравна 2...