Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 38

— Вас је растужило,. што је ономадне писало у „Зори“ против наше управе.

— Ко ти то рече»

— ја знам. Вас је оно забољело, можда и огорчило и натјерало на онај одлучни корак.

— Но, па што онда 2

Дујам узнемирен намршти чело и загледа се у младога чиновника. Настаде шутња. И опет се чуло тиктање сата са торња. Петар Меденић прихвати с муком :

— Ја вам дугујем много, господине начелниче.... Но ви знате моје мисли... Затајити их нисам могао...

Старац расклопи усне и зажагри очима. Видјело се, да погађа.

— Штог.. Ти си...

· — Јест — ја сам написао оно...

— И ти дакле..

Младић се мало смете, али се ои разабра и преузе:

— Дужност ми је била. Има у нашој управи и изван ње много, што не води добру.

Дујам скочи са свога мјеста, као да га нешто погоди.

— Шта си видиог Шта знап> Реци! Говори! — саспе као на душак, — а са се-је већ трзао од страха, није ли младић можда већ открио штогод.

— Ви сте читали, господине начелниче... Онђе је све речено.

— Све — велиш све — — — 2

= Много је оно...

Дујму одлану, али израз му се лица не промијени.

— Оно је дакле било твоје — изусти с пуно горчине.

Спусти се на своје првашње мјесто и, видећи да младић не одговара, преузе:

— А ја нисам могао ни да послутим, премда сам те стотину пута чуо говорити онако... И јест, заиста — све су оне ријечи твоје... „Нове тежње“

„Нови циљеви“ — све ново... НОВО... НОВО... —