Нове борбе : роман из Истре

32 а ВИКТОР ЦАР ЕМИН

доспио у кости и ту се притајао. Међутим капетан је о свему томе шутио, зацијело од неког стида, али је зато сину одрезао чисто и бистро, да га на другим, високим школама не би могао да подупире, будући да у њега новаца нема. Кад је зато сазнао начелник Дујам, отворено се ставио на страну младићеву. Штог Онако даровит момак, па да се изгубиг Свака част завјетима, али црква је на овоме свијету развезала много крупнијих, па може и то. Но свеу вјетар; капетан Јуре неће да попусти. Али не попушта ни начелник, већ једнога дана ухвати младића испод руке и повуче га са собом у уред.

— Бићеш мој чиновник, а по времену и штогод више.

Тако и би. Дујам није никада пожалио тога избора. Петар је Меденић радио за двојицу, па, иако је кадшто сипао некакве чудне ријечи о неком новом колосјеку, на који би требало наврнути цијело на„родно пословање, стари је то начелник одбијао на његова млада љета и радо му праштао.

Дујам се, међутим, опет завукао у себе. Изнова се загледао у ону књижурину пред собом и пребирао по њој. У дворани је мук. И вани: осим тиктања крупнога њихала са оближњег црквеног торња, не чује се ниоткуд гласа.

За чудо, ни младоме човјеку не полази данас посао од руке као иначе. Перо му често као само од себе застаје. И поглед и мисао све се то некуда губи и све показује некакав немир и неспокојство. Понекад би испод ока погледао на старца, затим би и опет покушао да ради, али није ишло. На посљетку одложи перо,“ размисли мало, па уједаред устадеим несигурно као у некој великој неприлици приђе к начелникову столу. Ту постаја часком и напрегну се, као да би рад свладати у себи онај свој осјећај неодлучности, па се наједном осмјели.

— Господине начелниче...

Дујам се трже и подиже главу.

— Има већ дуго, те ми је нешто на срцу...

У гласу дрхтало му узбуђење.