Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 31

приказу. Подиже главу, и с неким дрхтавим неповјерењем избуљи очи у дошљака.

Био то млад плавокос човјек, у лицу понешто бледуњав. Та лака бледоћа добро је пристајала његовим правилним цртама и оном неком осмјеху, што га није напуштао ни онда, кад би се високо чело набрало, а плаве очи намрачиле... Улазећи жустро наклони се старцу, остави шешир и сједе за омањи сто смјештен међу два прозора, што су гледала на главни трг пред црквом. |

Кад се Дујам мало разабра, погледа на сат што виси на зиду више његове главе и виђе, да још није доба уреда.

— Тачан је он и ведра му је душа, а не као ова моја... — помисли и погледа испод ока на младога чиновника, који се већ био нагнуо над некакав спис.

Дујам му завиди, но ни Петру Мединићу, томе младоме човјеку, нису минули, зелени дани протекли сви без сјене. Његов отац, капетан Јуре, млатећи море, запао једном у ужасан оркан, који му сред ноћи однесе једра и сломи два јарбола. Лађа тако раскопана и распасана лутала океаном, а да се зању дуго није знало. Капетана су већ код куће оплакивали као мртва; мален трачак наде чувала му само жена. Побожна а уз то припроста и сујевјерна женица Тонка завјетовала је у оној стисци свога малога. Петра цркви, дакако уз услов, ако јој Бог врати мужа... И заиста, након неколико мјесеци врати јој се човјек из свијета, а тиме се и судбина малога Петра зипечатила: он ће бити поп... Дан по дан, дошло вријеме, да Петар оде у сјемениште. Но како је младић растао, тако се у њему све више дизаше отпор. Осјећао је, да у њему букти стотина живота, па као да је већ унапријед знао, да неће имати снаге да угуши ниједнога од њих.

И у томе отпору разби се мајчин завјет. Отац, као „човјек од свијета“, показивао је пред другима, да ниу што не вјерује, премда сеиу њему, негдје дубоко доље, јављао често некакав тајанствен немир, што му је Бог зна по којим наслијеђеним путевима