Нове борбе : роман из Истре

30 ___БИКТОР_ЦАР_ЕМИН

своју излизану одору опћинскога подворника, трже се, одскочи с клупе лаган као перо, измуца пешто на оправдање и сав смућен упар«ди се пред својим старешином.

= — Отворите Вице!

— Ево. шиор...

Дујам уљезе у дворану. Ово је иза опе Балдове исповијести први пут, што прелази праг свог уреда. Чувство мрачне потиштености, што га у овај мах обузимље, тако је псизрециво тјескобно, да му се никако не може да осме. Кад су се за њим затворила врата и пошто је насред дворане остао сам са својим мислима, очи му сеу један мах приковаше за гвоздену благајну у куту и у оне двије омашне књижурине на столу. Осјећа, како му срце малакше, али ипак прилази све ближе и ближе и дотетуравши до своје столице сруши се на њу као одсјечен пањ.

На дохвату су му оне обје књижурине. Једну довуче ближе, до под саме очи и отвори је. Потом се објема рукама налакти о длане, паслони главу, те све буљи и буљи у оне бројке као у нешто, што се дигло против њега па хоће да га смрви, уништи. Глава му је тешка, све је више дланима притиште, и већ га, као оно јутрос код прозора, подилази онај чудан осјећај крајње клонулости, умирања... и што више пиљи очима у оне бројке, то се опе већма разиграле, побркале, узвртјеле, и све некако нагло, махнито, да их више ни гледати не може:.. -

Зажмири очима потом их опет мало отвори, и

више није било видјети ни књига ни бројака -— све је оно некуда као ишчезло. А тако се — ко зна куда2 — изгубила и она

црна, гвоздена благајна тамо у куту. Само што се њему сада привиђа, као да се на њезину мјесту пешто миче... нешто живо, големо, језовито. Изгледа као птичурина некаква сура, што је према њему протегла свој дуги врат и кљун, као да ће сад супути на њ, да му ваљда срце искљује.

_ Неко отвори врата, и Дујам се једним махом трже и махну руком, као да ће да отјера ону грдну