Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 29

Дујам не одговори. Е

Он је још увијек мислио на Содића.

— Да успије2 Да се заиста увуче у опћину, па да наиђе-на ону страхоту 2 -

Ту се наједаред сјети, да је већ ово други дан, што није било у уреду. Иако није више у части, а оно је у служби, њу мора да врши док опћина не добије своју нову главу.

Два дана из уреда! А да је чије око... Пред очима му нешто муну: причини му се, као да већ види гдје неко копа... Сав се згрчи и оћути, како му се јежи коса. Устаде нагло и, не рекавши ништа, упути се према излазу. На вратима стаде, окрену се и рече:

— Брзојави, Маријо, Олги, да одмах дође кући. Не кажи зашто... Убило би је...

Кад су се за њим затворила врата, Марија се махом нагну к мужу и прошапта:

— Ја не вјерујем, да је Филинић говорио онако...

— Ако није, могао би...

— Како 2

— Виђећеш, пусти мени...

МЕ |

Међутим сиђе Дујам на улицу и убрзаним се кораком упути у опћински уред.

Између каљавих облака провирује на махове сунце, блиједо и мртвачко као око, у коме се живот гаси. Ваздух је без вјетра, али хладан и влажан.

Дујам се жури. Одабрао дуљи пут, кроз уске и забитне улице, гдје има мање свијета. Клони се људи, као да се боји њихових погледа а можда и упита... Опћински дом на крају је градића. Прочеље му се губи у ситном лишћу гранате, стољетне „ладоње“, под којом је подигнуг зидић за одмор и разговор доконих грађана. И ту под стаблом све је тихо и пусто. Мало му одлану. Велика су улазна врата опћинске куће широм отворена. Уђе. На дрвеној клупи у предсобљу протегнуо се фанат Вице и задријемао с лулом у устима. Он га пробуди. Фанат, старчић голих, жутих, веома набраних образа, као замотан у