Нове борбе : роман из Истре

98 - ВИКТОР ЦАР ЕМИН.

бездану провалију, Као увијек Дујам је и тада претегао: све се у мјесту окупило око њега, послаше га у опћинско вијеће, гдје је грмио, рушио и јуришао, док није на посљетку изнио побједу, која му је донијела много славе, а Содићу још више жучи. Присталица, иако мање, имао и Содић, па се по времену“ и он. увукао у опћинско вијеће, али не као сарадник који помаже, већ као игла, што непрестано убада. Не бијаше сједнице, да се било код које тачке не би дигао Содић, и да не би, уперивши на начелника оштри поглед оних својих живих, сијерих очију, избацио какав приговор, одапео буди какву стријелу против њега или његове управе.

— А шта ли ће тек сада2 промрмља старац кроз зубе и осјети велику тјескобу.

Балдо учини као да није примјетио ништа, већ настави мирно: 3

— Али се Содић намјерио на тврдо. Ти знаш како га капетан Белинић не може да види ни насликана, а знаш како му је при души, кад оно испупчи уста и зашкиљи у страну. Сам је толико пута казао, да га при том увијек нешто пошкакљи у жилама и да не зна, који је то ђаво. Тако је некако морало да буде и горе, под „ладоњом“. Нагнуо се Белинић к нама двојици, тројици, што му бијасмо најближе: — Штог Содић начелнике — почео он да се кревељи. Е — да се то збуде, могли бисмо заиста из свега грла да запјевамо: „Липа брода, лоша капитана...“ па се насмијао оним својим шкргутавим смијехом, што — како знаш — иде до у кости. Насмијасмо се и ми, тек је Пепић Филинић некако з2бринуто климао главом па дометнуо: — Људи, ви се смијете, а ја видим да је близу „невјера“, и ако на вријеме не позатварамо једра, однијеће враги брод и нас. Зато ви, Балдо, реците нашему старомеДујму нека не пушта из руку ни „шкоте“ ни кормана, ако неће да пропаднемо на дно сви, колико нас има. Говорим ли правог — Сасвим право — потврдише други, и ударише у „комплоте“, како ће што прије на тебе, да останеш... Та знао сам ја то...