Нове борбе : роман из Истре

НОВЕ БОРБЕ 37

дио окренуто: све је његово настојање ишло за тим, да се та мрежа још прошири, прогусти, да у своме. замаху захвати и задржи што више лудих рибица. Отуда и неповјерење Петрово према њему и непријатељство, што се међу њима закухало, откад је капелан своју бригу за краљевство небеско замијенио жудњом за власт у опћини. Пут, који би имао да доведе капелана у опћину, водио је једино кроз раскол. Капелан је то добро знао, али како је сврха имала све да посвети, он се није ни часком жацао, да удари и тим путем. На тој стази он је већ и прилично одмакао. Нешто му је при том ишао на руку његов положај, а нешто и погрешке и чести пропусти садашње управе. Један незадовољник повукао би за собом другога, онда би се умијешао капелани својим мало увијеним, мало подмуклим говором од незадовољника би направио — противнике и душмаке. Пред Петровим се очима у први мах оцртала сва опасност, што је отуда пријетила. Кад већ није имао силе, да капелана задржи на његову раздорну распућу, хтио је придонијети, да се барем на опћини одстране узроци незадовољству, па је зато у најбољој вјери, да помогне, изнио у „Зори“ оне приговоре против управе. Није то урадио лака срци. Знао је унапријед, да ће тиме старца дарнути и шта више — увриједити и њу, Олгу, начелникову мезимицу, а своју пламену љубав. — Али, он би себе сматрао недостојним те своје лијепе љубави, кад би за вољу свог унутрашњег мира само ипокушао, да затоми ма и који дијелак својих прекаљених осјећаја, младеначких сања и заносних идеала. Међутим посљедице оног чланка биле су противне интенцијама Петровим. Капелан је по њему добио у своје руке још једно оружје: признање с противне стране, да у опћини не иде све како би требало. К томе је још дошла и начелникова оставка: још мутнија вода на капеланов млин, Ствари се замрсише, и Петар убрзо увиђе, да неће ни он моћи ни смјети да остане у прикрајку. То је њега и потакло, ге је малоприје изишао пред начелника с оним својим признањем,