Нове борбе : роман из Истре

49 Е ВИКТОР ЦАР ЕМИН

свога надрљала римска сколастика и теологија. ... Неће они да знаду за љубав: они ће да војују па би хтјели и мени да натуре сабљу у руке, па да ме онда као неког средовјечног витеза-папалина натјерају, ако устреба, и на мога рођенога брата. Нећете !

_ Дујам гледаше испред себе без ријечи и као без МИСЛИ. -

Пријатељева јадања канда су мало утажила и његов бол. Хтио би и он да изнесе, што му при= тиште срце, али нема за то снаге ни- одважности. Лако жупнику! Он може са својом горчином ведра чела напоље пред свијет — док он — — —

Мора да је и поп Фране примјетио на његову лицу неку промјену, јер напречац окрену говори упита:

— А како тиг Некако ми се чиниш испаћен |. ·Како не би сред ове Бабилоније ! Ономадне, да ти право кажем, не бијаше „ми драго чути, што си положио част, али данас велим : добро си урадио! Неће потрајати дуго, па ћу тако и ја — виђећеш! Нека се други кољу и космају како знаду и умију. ја сам већ стар, па ми је свега доста, а биће да је и теби.

Дујам се стресе, па узе да муца:

— Јест, тако је — .... или боље рећи — — и ја сам, видиш .... тако мислио — онда .... па и сада .... премда ја ни сам не знам — ето, да ли је овако добро...

— Штог — дочека поп гледајући га још пажљивије, готово забринуто.

=— То — настави Дујам још сметенији — што

се народ пушта из руку, сам, у доба, гдје га можда чекају нове муке — искушења, шта ја знам... . — Фаплете се старац и умукну. |

____ Оне испрекидане, тешком муком изговорене ријечи а још више дрхат, што је у тај мах обузео Дујмову, на столу пружену руку, све то у валике узнемири попа Франа. =