Нови Антеј

шпанског велпкаша за кога Вилијам Мартен рече да пма једну неизлечиву ману: „ни једнога дана ннје био обичан човек“. Јаки су они —■ ти плебејци, скоројевићи п никоговгЉи, који се зову Пилсудски, Лењин, Кемал Паша, Мусолини, Хитлер, Стамболиски, Радић, Магдоналд, јаки су јер знају , знају шта треба, шта се сме, а шта се не сме, као што је знао Милош, као што су знали Пашић, Бријан, Клемансо. Чули сте како Ганди жали што је уопште излазио из свога народа, што је губио додир, што је прекидао везу. Сада преде и тке, облачи се у чаршаве, једе пиринач и козје млеко, труди се да заборави што је научио у Оксфорду и Лондону, спушта се у масу народну, меша се са „нечистима", са паријама, са прогнанима и презренима овога света, сличан Буди који се одрекао престола да би постао обичан човек, човек. Зар се Милан Прибићевић не одрече господства, великог у коме је био, већег у коме је могао бити, —■ да би радио земљу на месту где се водила косовска битка, да би познао сву муку сељачку, и да би обележио нове мегдане...?

Колике ли жалости код ишчупаних и откинутих! Развнли су интелигенцију, али им је ослабио инстинкт; префињени су болесно, али немају мириса ни вида за живу стварност; знају много, разумеју мало; појимају све, не осећају ништа. Они су као велелепно цвеће из стаклене баште: раскошно по стасу и бојама, али без мириса; не знате је ли природно, или од хартије; знате поуздано да је вештачка творевина. Гледате и дивите се, али носу не примичете. И неверица вам да расте код нас, под овим суровим небом, које не познаје пролећа ни јесени, већ или жари или леди. Ко би рекао да се зове Поповић или Секулић, Јанковић или Марковић: пре би му личило какво страно име! Он и јесте странац у својој земљи, одрођен, изрођен, из корена ишчупан; чуди се свему и сви њему. „Боже

11

УВОД