Нови Антеј

и шофера, иде на балове и на изложбе, пије француска вина и похафа иностране бање. Зато грди Запад који је оњушио и хвали Индију о којој појма нема. Зато чита Фројда над којим заспи. Мало му је журнализам; хоће зенитизам. Не задовољава га реализам: кокетира с надреализмом. Сељак је до очаја, и зато мрзи сељаке. Мирише на фувеч: ни један парфем му није довољно фин, хоће да каже довољно јак.

Ето зато нам није добар Запад; осећамо да је то сувише далеко да се стигне. Још ако мора пешице да се иде! Узимамо ауто од КЗОкоња, разуме се на отплату, макар га сутра продали на дражбн. Или, још боље, авионом; зар то није најбржи начин да се дође у Париз? И, да видите, најјевтинији! Баш као и вагон-ли! Зар, уосталом, прва класа на трамвају не стиже увек пре друге?! Тако је и у духовним стварима: дајте последње новости! Немамо кад да се забављамо прошлопгћу: прелазимо на будућност. Филозофи и онако тврде да садашњост не постоји...

Још није јасно? Ево онда: сељаци смо. Још горе: синови смо сељачки. Побегли са села, као умакли из пакла. Гладни свега. Гладни хлеба, белога и меканога. Гладни ципела. Гладни панталона и капута, шешира, и марамице испод рупице за цвет. Разумите: ми смо прва генерација која једе хлеб место проје и качамака; која спава на кревету и на јастуку, не на земљи и на пању; која седи на столици, не на камену и на троношцу; која живи у зиданој кући, а не на вечитом ветру и мећави. То знајте, и биће вам јасно све; зашто бежимо сд села и од сељака као ђаво од крста; зашто хвалимо село, а живимо у вароши; зашто говоримо о декаденцији Запада, а јуримо као махнити у дансинг и у бар, где по мало воња на булевар; зашто смо споља обучени по најновијој моди, а из уста нам се осећа бели лук.

23

КЛОНУЛОСТ