Нови Антеј

кеколико изузетака, то је једно зло: међу њиховим старачким прстима, установе, ствари и покрети кржљаве и пропадају, осим ако су они само фирма, док прави посао обављају млади и спосоони. Управо је скандал колико мало раде, а како много прихода _вуку наши старци!

Неко је израчунао да у Београду има „познатих јавних радника" који заузимају врло уносна места у по 20 и 30 управних одбора: они управо само јуре од седнице на седницу, то ће рећи од благајне на благајну, кад им не доносе хонораре код куће они исти служитељи који их обилно служе кафама, да не би дремали на седницама. Наше бирократидовано друштво је презасићено старцима: не само политика, него и администрација, и наука и привреда. „Не даду старци!“ тако јаучу сви они који би нешто хтели да предузму, да ураде или да измене.

Са друге стране долази одговор, одбрана и напад; „Не ваљају млади!“ И чују се најпогрднији изрази: „шими генерација“, „послератна роба“, „бр.зометни матуранти“, „студије на јуриш“. Довољан разлог, зар не, да се младима ништа не да, да се -задрже све позиције, да се овековече старци? Има у томе једно такво неразумевање времена и догафаја, да ова рђава оцена о младима пада као осуда на главу старих.

А шта је рат, него највећа „светска револуција“, како се изразио Претседник Масарик? Шта је послератно доба, него најбоља школа искуства, коју не могу заменити никакве матуре и никакве студије? Јесте: рат, бежанија, окупација, па онда инфлација, па већ неколико година незапамћене привредне кризе. Шта је то? Зар то не замењује у младим мозговима сву романтику, све сањарије, сву лапирнату културу (старачко хвалисање више него стварно знање) предратних генерација?

37

ПРИБИРАЊЕ