Нови Антеј

али када је оно већ било ту, они су се примакли: да га благослове, да једу и пију на крштењу. Било је говора, званичних и незваничних, учених и простнх, лажних и срдачннх. Сирена је кат-кад запиштала и позивала поглед ка димњаку. Димњак! Тек ту сам видео колико наш сељак нма поштовања за индустрију, за фабрику, за машине, за димњаке. То ]е у његовим очима неко чудесно биће, добро и благотворно божанство, вила нека или вилењак из бајке. Чудо одиста: На једној страни зграде улази из канала блатњава репа, она њихова, сељачка, —■ а на другој излази кристалнн шећер, и гомилају се бела шећерна брда....

Кад су се кумови изговорили, требало је да се почасте. Био је банкет: ручак под великим шатором, Служе сељаци Сивчани. Једу гости, сељаци и господа. Почеше здравице, господске лажи и ласкања „сељачком подухвату", песме нашем „вредном ратару“. А гости сељаци. послушаше мало, па им поче да бива досадно: увек исте празне речи. Јави се са дна шатора песма: лагана, дуга, тужна, отегнута, као да долази испод земље, као што је и долазила, из ширине и дубине банатске. Почеше да прскају шале, доскочице, добацивања, после неколико чаша вина. Здравице су без успеха. Разговор је све живљи.

Од једном, у средини, испод самог шаторског платна, устаде један млад човек и узе да говори. 5" почетку га нико није слушао. Али после првнх речи, оближњи пустише неколико: пст! и чујмо! И онда разабрасмо да је хтео да говори о томе како се резанци од репе трапе и чувају за зимску храну стоке. То да говори као здравицу. Од куда му то пало на памет! добаци неко из чела стола, један од кумова.

•—■ Чујмо, браћо, чујмо: то нама треба! заграјаше сељаци.

И онда се деси нешто необично. Поскакаше људн са столова. Примакоше се месту одакле је го-

52

НОВИ АНТЕЈ