Нови Антеј

ворио Милутин Јаковљевић, агроном који је долазио из Чешке. (Опет две амајлије за нашб људе: „агрономи“ и „Чешка“!) Начуљише уши, ужагрише очима, отворише уста; слушали су тако више од пола сата. Кад је говорник дао један стручан и технички детаљ, сељак би се намрштио, прогутао би пљувачку, правеКи напор да упамти. ■—■ С времена на време чуло би се: Како, како рече, господине?

Слика величанствена: гладни знања, сељаци се наројили око једнога школованог човека, који рукама и прстима преврКе резанце, суве и мокре, меша их са другом пићом, баца земљу преко свега, одгрће затим земљу и лопатом сече сочну материју, баца је у кабао и у јасла, и једу краве, наслађује се телад, кљуцају кокоши, гоји се марва и живина. Јаковљевић слади резанце, као најлепше колаче или воће. Сељаци уживају, и окрећу језик по устима. А господа кумови унезверено гледају, и дође им гадно овај десер сељачки после барањског вина и бачванских слаткиша.

Агроном нз Чешке је завршио. Сељаци припљескаше, и захвалише узвицима. Пођоше натраг својим столовима, богатији једним знањем, срећнији због једног искуства.

Није дакле само земље гладан наш сељак. Ох, земља је његово божанство. Њој служи, њој робује, њу милује и оплакује. Више је воли него своје најрођеније. Највећа жртва, то није кад умре отац, ни жена, ни син. Највећа жртва, то није кад изгуби руку или ногу; то је кад мора да прода комад земље. Зацело; земља! Ту нема поређења. Жену воли један пут у животу онако како земљу воли свакога дана и сваке ноћи, Земља је велика, највећа љубав његова. То му је колевка; то му је гроб; постеља најслађа, своја земља. Сину, који се највише воли, ме-

53

ПРИБИРАЊЕ