Нови Антеј

се; „Зна јеваншље на памет". Или: „броји звезде“. То је као оно још раније: „тумачи снове' или „чита вечити календар“. После су билн гласовити они који су „ишчиталп целог ПелагиТа". Данас је друкчије. Цени се сељак који чита и који зна физику, хемију, науку о газдовању, књиговодство. За разлику од пнтелектуалаца, који се опијају апсгпракцијама. т. ј. чисто идејним, замишљеним појмовима, сељаци воле коџкретности: одређена и, стварна знања, податке, бројеве, примере, случајеве. Зар нисте приметили како се цео збор претвори у уво, чим најавите нешто конкретно: —„Сточарство се рентира два пут више него житарнце". —* „У Немачкој, на три четвртине обрађене земље производи се храна за стоку. а само на једној четвртини за људе“. „У Словенији има само s °/„ неписмених, а у Србији 70°/о-‘‘. „Детелина може да поправи земљу и оспособи је за двоструке приносе". „Знам сељака у Шумадији који је добио 25 товара пшенице на хектару“. —■ „У Данској долази на једног човека више свиња него код нас шштћа, а кокошију више него код нас пчела“. „У Чехословачкој, сваки дванаести пољопривредник илш стручну школу“. И тако редо.м. Онако исто како их замарају празне речи и голе идеје , њих занимају, плене и одушевљавају стварне и тачне чиљенице.

Модерна аграрна политика је' стала на ово гледиште; сељак мора имати двоје: земљу и просвету. Своју земљу, која, дакле, припада њему лично и његовој породици, на којој је он апсолутни господар, и коју ради сам са својима: „сељачко породично газдинство“, како га данас зову руски агрономи и аграрни политичари. Затим, своју просвету, не само просвећивање, него стручно образовање, за позив земљораднички, за живот на селу. Наука је врло лшого напредовала на пољу агротехнике и агрономије. Али то све ништа не значи, као што

55

ПРИБИРАЊЕ