Нови Антеј

„да се сит хлеба наједе“. Испричао ми како је, пре рата, академик Јован Жујовић долазио на своје пољско добро —■ које се, вели, сада, као и сва остала, претворило у пољско зло, и тамо остављао везаног пса и храну за њега све до другог повратка. Један сусед довикнуо му преко плота: „Г.Јово, одвежите тога пса, па вежите мене, да се једном сит нахраним!“

Ово писмо навело ме је на размишљања и разговоре о томе, шта је народу прече: хлеб или слобода. Руски сељаци су дизали устанке и буне са узвицима: „земља и воља“. То значи земља и слобода, или хлеб и слобода. Питање је велико, да ли се народ уопште може борити за слободу док није довољно сит, да ли слобода није у ствари један луксуз, и да ли гладан човек може да цени и да брани своју слободу, ако је има, или да се за њу бори, ако је нема. СеРам се како су наши војници, излазеРи из Албаније, прво тражили хлеба, затим се сетили меса, па онда зажелели вина, док се најзад на Крфу нису почели окретати за Гркињама... Има, дакле, један ред по коме се јављају људске потребе, хиерархија потреба: једна долази за другом, извире из друге, надовезује се на њу. Прва потреба несумњиво је храна, за људе хлеб. Кад немају хлеба, они као да су без основа, без прве степенице, без полазне тачке за даље захтеве и тежње.

Криза коју преживљујемо као да умртвљује духове место да их буди, као да контра-револуцији погодује боље него револуцији. Старо мишљење, по коме се револуционарне промене рађају у периоду кризе, изгледа нетачно; зар данас, кад је привредна криза на врхунцу, свуда не владају диктатуре? Зар слобода није била највећа одмах после рата, док је владао полет, док је радник био неопходан а сељачки производ тражен и цењен као благослов? - Зацело, криза буди и револуционише духове. Али

57

ПРИБИРАЊЕ