Нови Антеј

осете угрожени од општега права гласа или од сувише слободне штампе, они убрзо ограничавају право гласа или га сасвим укидају, а штампу зауздавају. То се данас види широм целе Европе, —са изузетком Енглеске, Француске и Скандинавских држава.

Чудан је обрт судбине! Данас људи не маре да се боре за слободу. Не само радници и сељаци: то је разумљиво, јер они до голе слободе нису ннкад много држали. Али као да се за њу сада мало занимају и сами преставници буржоазије, па и интелектуалци. Средња класа, која би могла бити носилац борбе за слободу, у толикој мери је осиромашила, да је данас питање хлеба интересује неизмерно више него ово друго. Тражнти од крупне буржоазије и капиталиста да се боре за слободу још мање је могуће: та они су слободу и укинули, јер се уплашилн за своје повластице пред навалом великих маса. БудуЕи историчари ће имати право ако диктатуре из тридесетих година нашега века буду протумачили • као последицу нагло добивених права и слобода у двадесетим годинама, одмах после великог рата.

Богиња Слободе остала је тако без своје страже и без својих свештеника. Нико више не сматра за дужност и част да се бори за њу, да гине за њу. Значи ли то да је њена буктиња за увек угасла, да је њен храм разорен? Значи ли то да се људи никада више неће одушевљаватп за „слободу златну“? Ја мислим да хоће. Али мислим исто тако да људи траже слободу тек онда кад имају хлеба, или кад се надају да ће у слободи добити већи и бољи комад. Зацело, тица излети у бели снег из кавеза пуног хране, али се она свакако нада да и тамо нађе хране. Ако је не нађе, она ће се опет вратити у близину места где је робовала. Тужна судбина, зар не? Али зар није још већа туга што људи уопште морају јести и водити груби физички живот?

60

НОВН АНТЕЈ