Нови Антеј

УВОД

Светиња Додира

Не маш ако ово буде звучало као исповест. Свеједно ако ме наведе на скромпа признања. РеТи ћу како осећам. Кад год ми нешто није било јасно, одлазио сам на село, међу људе из народа, код оних који раде... Има болесника којима буде лакше чим промене ваздух и средину. Болестан нисам, али ми необично добро чини кад се помешам са сељацима, са занатлијама, са телесним радницима. Увек долазим отуда богатији и свежији. Своје најбоље чланке написао сам по повратку са пута. Још једна нсповест: своје најбоље говоре одржао сам без велике припреме, без бележака. Тумачио сам мисли и осећања својих слушалаца, хватао сам таласе као што чини радио-апарат. Био сам у присном и живом додиру са својом најдражом публиком: са омладином, са сељацима, са радницима, са светом који ради и пати.

Сећам се једног путовања са Радићем, у јесен 1924. Возили смо се на један његов збор, у Речицу код Карловца. Нестрпљиво сам чекао, и вребао сваки његов покрет: је ли написао говор; где су му забелешке; да ли смишља распоред и реченице; спрема ли изјаве?... Остављао сам га на миру, штедео му сваку реч. Он је међутим разговарао и шалио се. Дочекали су га свечано; цвеће, поздрави,