Нови Антеј

стражом врло осетљивих органа, који први осете сваку непријатну и опасну ствар: отров, смрад, убод, сувишну топлоту и сувишну хладноћу. Људско друштво такође мора имати своју стражу, своје осегљиве и увек будне органе, који су финији, те заструје и узнемире се чим дођу у додир са каквом појавом негативном и штетном. Док остали свет има осећања само за своје личне недаће и опасности, највише за оне које се односе на властиту породицу, дотле се у сваком друштву нађе известан број људи који имају развијено осећање за заједничке опасности, за опште невоље, за друштвена зла. То су доуштвени стражари, и они се најчењгће рекрутују међу интелектуалцима, јер њима остаје највише могућности да се забаве новим појавама, да гледају у напред и да раде на општим стварима.

Ако је социјални инстинкт један дар природе са којим се долази на свет, као што је слух или осећање за боје, песнички или математички таленат, онда нема никакве заслуге онај који је њима обдарен, као што нису криви они што су рођени без њега или са слобо развијеним социјалним инстинктом. То је истина. Али је исто тако истина да се друштво много лакше мири с тим да неки његов члан нема смисла за музику, за сликарство или за поезију, док му врло тешко опрашта ако је саможив и не осећа ништа изван својих личних потреба и интереса. У сваком човеку постоји социјални инстинкт више или мање развијен, као и сваки други дар. Понавља се и овде прича о талантима. Само што једни своје дарове оставе да пропадчу, или да се успавају, док их други развијају до највећих граница. Трећи пофу још један корак даље, па се труде да и код осталих развијају социјални инстинкт.

Далеко од тога да своју претерану осетљивост за друштвене невоље сматрају као казну и проклетство, они од себе граде свесна оруђа друштвеног

79

ЗАМАХ