Нови Пазар

Крај једне будућности Град који je замипиъен Генералним урбанистичким планом из 1956. године био je проглшаван градом будућности. Крајем шездесетих, а нарочито седамесетих година 20. века, чини се нарочито полетно наши песете председника СФРЈ Јосипа Броза Тита Новом Назару 1971. године, обриси најављене будућности су се већ назирали у градском ткиву. Но, осамдесете године су у Југославији отпочеле упокојењем Јосипа Броза Тита, а завршиле су се сахраном заједничке државе. Наш je авет „краја историје" лебдела над свим аспектима југословеснког друштва, планови за почетак новог миленијума нису изостали. Предвиђан je пораст запослености, развој индустријализације, реформе школства, здраствене зашлите и ел. У том духу je 1981. године усвојена ревизија Генералног урбанистичког плана Новог Назара. Заснована на искуствима и премисама претходног, ова верзија je предвиђала развој града до 2000. године. Уз све што je у претходном периоду урађено, иски проблеми су остали непромењени: „велики број незапослених, бројни нерешени стамбени и комунални проблеми, насеља која стихијски настају" (Бакрачевић 1982: 2). Ове проблеме je ваљало хитно решевати, нарочито ако се узме у обзир да je нови Генерални урбанистички план сасвим исправно превиђао да ће број становника Новог Назара до 2000. године нарасти на чак 70 хшъада. Међутим, најављивани град будућности из претходних деценија наишао je на непремостиву препреку. Будућност у којој je он био виђен напросто се никада није десила. Уместо ње, социјалистички Нови Назар je поделю судбину Југославије и модерности уопште - остао je незавршени пројекат (cf. Habermas 1988).

179

ПРОЛЕГОМЕНА ЗА УРБАНИСТИЧКО НАСЛЕЂЕ.

40/2017