Нови Пазар

У случају новопазарског урбанизма социјалистичког периода, тежња да се постигне континуитет са неимарском традицијом - али и стваралачки прогрес у том котинуитету - у физичком простору градског центра проузроковала je специфичан ефекат. Заправо, . ,со циј а л ист ичк и " идентитет урбанизма Новог Пазара остварен je на један веома симптоматичан начин. Пројекат градског центра може се повезати са такозваним „социјалистичким сстстизмом", појавом запаженом у општеуметничкој, али и у архитектонској и урбанистичкој пракси Србије након 1955. године, која у социо-културном мшъеу југословенског самоуправное социализма наслеђује доктринарни социјалистички реализам. Елементи социјалистичког естетизма у архитектури манифестују се сличая начин као и у другим ликовним уметностима. Они се препознају у тенденцији ка неконфликтној морфологији и ликовности, односно у стварању структуре чији се значењски потенцијал исцрпљује унутар ње саме. Елементи социјалистичког естетизма у архитектуру уносе тежњу заобилажења идеолошких и симболичких премиса у цшъу самодовољног просторног система, којем се условно може приписати характер естетског. У том смислу, изграђени „живо обликовани објекти", замшшъени да буду нешто ново и другачије, својом наглашеном ликовношћу нужно претендују на позицију визуелне доминанте или обликовне поенте у градском ткиву, а не на директне идеолошке маркере. Но, како пројекат није довршен, произведена je несврсисходна конкуренција између елемената урбане структуре. Уместо да функционишу у садејству, како je планирано, у изведеном стању, ови елементи међусобно делују као опозиција, и то појединачно једни према другима и заједнички као архитектонско-урбанистички анасамбл према просторној целини градског центра. Резултат овог просторно-визуелног надметања јесте снажан утисак урбанистичке некохерентности, у кој и се силом прилика утапају и бројни квалитетни потези. С друге стране, недовршеност „невидљивих" и „неестетских", а суштински битних елеманта плана (унутар градских саобраћајница и комуналне мреже између осталих), унела je у поменуту просторно-визуелну напетост и инфраструктурну хаотичност. Закључак: Куле и градови Симптоматично je да je утицај социјалистичког наслеђа у градовима некадашње Југославије такав да се мало њих може препознати ван опште одреднице „постсоцијалитичког града". То указаује на то да тридесет година од краја социјалистичког уређења није било довољно за изградњу другачијег и потпуно осамостаљеног градског идентитета. „Транзициони"/„турбо-фолк"/ „инвеститорски" урбанизам и даље су ознаке дезоријентисаног уређења градова. Слика постсоцијалистичког града je join увек слика коју чини „комбинација реинтерпретираних старих симбола комунизма и нових икона

180

40/2017

Милан Попадић