Огледало судске правде у Србији или на чему постоји имовна безбедност српских грађана : (посвећено правницима, државницима и политичарима)

91

потврђеног уговора, треба да сноси она страна, која уговором примљене обавезе није вршила, и тиме оштетила другу страну, или треба да је подноси она друга страна, која је све своје уговорене обавезе извршила» Из начина, којим је Касациони Суд решио ово питање излази, да неко — нарочито ако је јавно правно лице, — може, без икакве бојазни ма од какве кривичне или материјалне одговорности, продата и оно што нема, и да, у томе случају, штету мора да сноси друга страна. Међу тим, по нашем кривичном закону, у пословним односима међу приватним лицима, кад неко прода оно што нема, онда се то законом квалификује као превара, и учинилац такога дела одговоран је и кривично п грађански.

Питање које постављамо правницима, у овоме је:

Да ли јавна правна лица, по нашим законима могу радити и оно, што се по шим исшим законима, у односима међу привашним лицима, смашра као превара, и повлачи за собом и кривичну и грађанску одговорност...

'3. Кад јавна правна лица — у овоме случају општина, — по одобрењу позваних административних, надзорних власти државних, — закључе уговор, и приме на себе тачно одређене обавезе; када се такво. јавно правно лице, општина, чак и користи одредбама тога уговора које њој иду у прилог, па прими закупну цену, и бесплатно изношење сметлишта из својих локала; када, најпосле, друга уговорна страна, због невршења уговорних обавеза