Одабране трагедије

АГАМЕМНОН 95

Жеоловођа

да с неба гледају земаљска недела; јер, човек тај у тканој мрежи пакленој на моју радост, видим — на тлу лежи ту, окајава злочинства руке очеве, Та Атреј, владар земље, отац овога, Тијеста, оца мога — јасно рећићу због брата, с ким се свади ради престола, из отаџбине и из двора протера. Ко добеглица свом се врати огњишту Тијесто бедни, вађе заклон сигуран, да крвљу својом очев праг не попрска, „Ал Атреј, грозни отац Агамемнонов, с весељем, ал не с искреношћу, спреми част

мом оцу; тобож' слави помирења дан, а понуди га месом деце његове! Са ногу и са руку прсте одреза и сакри под комаде меса печеног,

ој отац ништа не слути и окуси од јела, кући нашој — вилиш — погубна. Кад клето дело сазнаде, он јаукне и просу залогај, и паде наузнак, и страшну смрт зажели Пелопићима; па сруши сто и с правом стане проклињат'; „Нек Плистенова кућа тако пане сва!"

И зато, видиш, овај овде погибе. И ја сам с правом то убиство спремао, Та мене, дете мало, још у повоју, најмлађе, с оцем јадним он је "згнао, драстох ја, и Правда кули врати ме, ош издалека вребах тога сорока, моје руке мрежу сплетоше му сву! а сад ми срцу лско, моту и да мрем, кад овог видех гле га Правда склептала, Егисто, гордост после греха не волим. Ти кажеш краља ла си свесно смакао и сам ти ову бед: у смрт му зесново. ја ти кажем: клетви нећет избећа, на твоју главу, кажем, пашће камен црн,