Одабране трагедије

186

4 ласник „Едип Гласник

Едип Гласник

Едип Гласник

Едип Гласник

Едип Гласник __Едип Гасник Едип Гласник Едит Гласник Едип. Гласни“ Едип Гласник Едип. Гласник Едип Гласник Едип

СОФОКЛЕ

да своју мајку морам ја обљубити

и својом руком пролит крвцу очеву. Па зато давно од Коринта пребивам далеко. Сретан, истина, ал ипак је најслађе родитељу гледат у очи.

Због тога страха зар из града оде тиг Свог оца, старче, не хтедох да погубим.

Па ето, царе, да те од тескобе те

не избавим кад срца склона стигох ти; Па хајде! Достојну ћеш примит захвалу,

Па зато највише и дођох овамо

да срећу стекнем кад се вратиш двору свом.

Ја нигда нећу ићи родитељима! (0 синко, не знаш ти што радиш, сигурно, Та како, старчег Богова ти, реци ми. Кад рад њих бегаш, својој кући не хи| таш. Та стрепим, Фебова ће испунит се реч: Да према родитељима не сагрешиш/ То, старче, то м> навек узнемирује. А знаш ли да ти страху нема разлога! Та како нема, кад сам дете њихово; Са Полибом ти није заједничка крв. Шта рече Зар ме није Полиб родио; Та ништа више него ја, но једнако. Зар отац ко и роб што ништа није миг

Ни он а ни ја нисмо родитељи ти.

Ал' зашто онда сином својим зваше ме; Из руку мојих он те на дар примио. Из туђе руке дар му тако беше драг; Јер то га склонило што беше бездетан. Да л купи ил ме нађе ти, па њему да У китеронским наш о сам те долима. А што си у те полазио крајеве7