Одабране трагедије

142 | СОФОКЛЕ

ДРУГА ПОЈАВА. | ЧЕТВРТА СТАЈАЋА ПЕСМА. коло.

Прва строфа

Јао, колена човечја, како л живот вам колико ништа једнако ценим ! С којим, с којим је човеком срећа више но толико да се понада: сретан је, тек се понада, падне. Твој док пример имадем ја; твоју судбину, твоју, да, Задни Елипе, смртника никог не сматрам сретним,

Брва ачтистро ба

Ти најбоље нациља, твоје стрелице брзе лет срећу највећу стече, када врачицу погуби, Диве, деву лавонокту. Против мрења се диже ти крају моме ко кула. Зато царем ти мојим би, па си највећу стекао славу — ти си у великој жама владао Теби,

Друга строфл

А сада — ко у веће јаде потону "Та кога муком, кога црњом несрећом живота мена окова Авај, славна главо наша, Едипе, исти беше брак доста велик да к'о женик падне у Њ и родитељ и син“