Одабране трагедије
144
ССФОКЛЕ
те несретнице јалан сада чути крај. Чим она, узбуђена, у трем униђе,
ка брачној одмах ту полети ложници, ноктима косу чупајућ оберучке.
А у њу како ступи, врата прилупи
и зваше Лаја давно веће покојног
и негдашњета сећаше се порода,
с ког паде он, а мајку сину остави, да њему она пород рађа несретан. Над одром плакаше где јадна двострук јад“ од мужа мужа, од свог чеда децу да. А како даље сврши, не знам више то, Јер Едип с виком сад унутра удари, па зато њезин болни не видесмо крај,
„во њега гледасмо где свуд обилази.
И од нас брзо тражи мач и пита нас где жену ће, не жену наћ' но мајчино двоструко крило: његово и деце му. Згранову њему бог је неки покаже,
а нико од нас који близу стајасмо.
Тад' страшноврисну; к'о да неко вођ му би, на врата скочи двокрилна, и свину их па истави,и у ложницу навали,
Ту госпу видесмо где виси; замком се плетеном стегнула. А он, кад виде је,
у болу страшно рикне, уже висеће
ту одвеже. А кад је јадна лежала
на земљи — даље страшно беше гледатиЗлатоковку јој иглу он из одеће ишчупа, њоме она сапињаше се,
и, дигавши је, у зенице кресну се,
па говораше; неће оне гледати
ни трпње његове ни греха његових,
у тами кога нису смеле гледаће
од сада, неће познат кога жуђаху.
И, тако тужећ', не једанпут, више пут у веђе себе удари. А зенице
у крви браду квашаху, не роњаху
тек влажне капи крви, но у један трен потече црни пљусак туче крваве.
(Од двога једног ово не погоди зло,