Одабране трагедије

144

ССФОКЛЕ

те несретнице јалан сада чути крај. Чим она, узбуђена, у трем униђе,

ка брачној одмах ту полети ложници, ноктима косу чупајућ оберучке.

А у њу како ступи, врата прилупи

и зваше Лаја давно веће покојног

и негдашњета сећаше се порода,

с ког паде он, а мајку сину остави, да њему она пород рађа несретан. Над одром плакаше где јадна двострук јад“ од мужа мужа, од свог чеда децу да. А како даље сврши, не знам више то, Јер Едип с виком сад унутра удари, па зато њезин болни не видесмо крај,

„во њега гледасмо где свуд обилази.

И од нас брзо тражи мач и пита нас где жену ће, не жену наћ' но мајчино двоструко крило: његово и деце му. Згранову њему бог је неки покаже,

а нико од нас који близу стајасмо.

Тад' страшноврисну; к'о да неко вођ му би, на врата скочи двокрилна, и свину их па истави,и у ложницу навали,

Ту госпу видесмо где виси; замком се плетеном стегнула. А он, кад виде је,

у болу страшно рикне, уже висеће

ту одвеже. А кад је јадна лежала

на земљи — даље страшно беше гледатиЗлатоковку јој иглу он из одеће ишчупа, њоме она сапињаше се,

и, дигавши је, у зенице кресну се,

па говораше; неће оне гледати

ни трпње његове ни греха његових,

у тами кога нису смеле гледаће

од сада, неће познат кога жуђаху.

И, тако тужећ', не једанпут, више пут у веђе себе удари. А зенице

у крви браду квашаху, не роњаху

тек влажне капи крви, но у један трен потече црни пљусак туче крваве.

(Од двога једног ово не погоди зло,