Одабране трагедије

150

СОФОКЛЕ

што никадаим софра не би прострта

без мене, него увек што бих узо ја

са мноме сваки залогај би делиле —

за њих се старај! Сад, пре свега, пусти ме да њих се доденем и јад свој оплачем! Де, царе!

(Креонт оде)

О иди, честит роде! Кад их загрлим, изгледаће ми да их грлим очима.

(Едип ћуши и слуша, док се Креонт враћа с Едпповим кђерима Антигоном ш Исменом које плачу)

Шта велим2

(0 богова вам, не чујем ли заиста

где миле плачуг Зар се Креонт смилова. те посла мени децу моју премилу7

Је л истина2

Јест, истина. Ја, ево их, доведох ти, јер дознах жељу коју давно осећаш,

Па сретан био, и рад овог хода твог

од мене боље нека бог те очува!

( где сте, кћери мојег Амо приђите

ка овим мојим братинскијем рукама,

што згрешише да очи оца рођеног

пре негда јасне сад овакве гледате!

О децо, ја вас, не видећ' и не знајућ, ·

са оном родих што ме самог родила!

Па за вас плачем — та не могу гледат вас —

кад мислим на ваш горки живот потоњи

у свету што га ви проживет“ морате.

У која ћете поћи друшта грађанска,

на које славе а да с плачем кући се

не повратите место сјај да гледате7

Па када до удаје већ дорастете,

ко ће се, децо, ко ће се усудити

да узме такву бруку што ће живот ваш

да разори ко вашим родитељима

Та које нема ту грозоте7 Отац ваш