Одабране трагедије

АНТИГОНА 159

не послушамо царску одлуку и власт, На уму треба имат ово: жене смо

па не можемо боја бити с мушкима;

а онда — јер над нама јачи владају ми слушат морамо и то, и горе још.

Па с тега ја ћу подземнике молити

да мени опросте што вако морам ја,

а послушаћу оне који држе власт,

јер залуд радит нема смисла никаква.

„Антигона _ Ме зовем више, а да ми помоћи још и хоћеш, не би са мном радо радила. Но мисли како ти је драго: Њега ја сахранићу. За такво дело радо мрем. Са њим, са милим, мила ја почиваћу, кад свето сагрешим. Та дуже треба ми да оном свету свиђам се но овоме, Јер тамо вечно бићу; Ти пак, вољал те! погрди оно што је самим часно бозима.

„Исмена Не чиним ништа непоштено. Тек сам ја неспособна да грађанима пркосим. „Антигона _ Овако ти изговарај се ту, а ја сад идем гробак насут брату гремилом.

Исмена. Вај мени, невољнице! Страх ме,“ н страдаћепи Антигона _ Не бој се за ме! Свој ти удес поправљај! „Исмена Бар ником немој дело поверити то, но тајом таји га, а и ја тако ћу! Исмена За хладне ствари имаш срце ватрено!

„Антигона _ Ја знадем коме треба годит највише, Исмена Да: можеш; али тражиш што се не мсже, Антигона _ Па добро, кад ме снага изда, престаћу. Исмена, Ни почет! не треба што бити не може. „Антигона _ Кад тако збориш, ја ћу на те мрзити, крај покојника с правом мрска лежаћеш. Ал' пусти мене, и мој пусти неразум

јаје