Одабране трагедије

158

СОФОКЛЕ

· Исмена

Антигона Исмена

Аншигона, Исмена. Антигона

Исмена Антигона Исмена

и суду праведном у крило земљи дао, на оном свету да га мртви поштују,

а Полиника, што нам јадно погину, наредио је, кажу, грађанима свим

да нико не погребе пи не окука,

већ да без гроба и без плача пусте га, да буде слатким пленом гладним птицама. То кажу да је теби добри Креонте

и: мени, велим, пи мени нарелио, па амо гре да'онима што не знају

то јавно огласи; и ствар ту не сматра к'о шалу бат, већ усуди л се на то ко, од света ће га стићи смрт под камењем. Тако је то, а овај ти покажи мах

с врлином да л се роди, ил се одроди.

У таквим приликама шта бих, јаднице, помогла ја да вежем ил одрешујем 7

Де види труд и муку са мном примаш ли '

2

У каквом страшном делу тог Куд ми| слиш ти.

Мртваца кад би скупа са мном подигла. Сахранит' га, а проглас граду не да то:

К'о мог и твог брата, ако нећеш ти, јер издајница, боме, нећу бити ја,

() јаднице, зар мада Креонт забрани ' (н нема права од мог да ме одбија.

Вај мени! Опомен се, селе, бабајка, како нам неславан и мрзак пропаде, кад грехе своје откри сам, па ископа сам због њих својом руком ока обадва: па мајка му и жена, двострука је реч, плетеним ужем срамно сконча живот свој; а треће, обадва нам брата несретна у једном дану једном смрћу падоше кад један другог братском руком убише. Нас две смо саме сада остале, па чуј: најгора смрт нам ако мимо закон сад