Одабране трагедије

АНТИГОНА 165

__Коловођа

Креонт

Ту нит се каквој звери видет мог траг,

ни псету каквом што би дошло глодати.

Међу нама се грдне псовке орилг,

(Све стражар пањ ко стражара, и готов бој

на крају — никог не би да нас растави.

Јер сваки од нас беше томе делу крив,

ал нико јасно, не знам беше изговор.

И бесмо спремни дизат усијани жар

кроз огањ се провлачит, клет се бозима,

да дело није наше, и да не знамо

ко дело заснова, ни ко га учини.

На крају, кад нам тражит не би корисно,

реч једног чу се, главе сви оборисмо

ка тлу, јер не га ни противит се

ни шта да радимо да добро испадне

И беше реч да теби та се мора ствар

дојавити, и да је крити не треба.

То победи, па мене злосретника ждреб

избере да се тога сретног посла прихватим.

Ја стигох нерад, а знам; ни ти ниси рад,

јер гласник злих гласова ником није драг, Већ дуго, царе, мисао ми се довија

да није можда богодано дело то,

Умукни, док ме говор твој не расрди! У један мах да луд и стар не осванеш! Јер твоја реч је несносна кад говориш да бози воде бригу о мртвацу том,

К'о добротвора зар га ценише па сад

закопаше, а врати се да храмове

са ступовима спали, даре заветне,

и завичај, и законе, да уништи

Ил' видиш зар да бози цене злотворе7

То не! Но бунтовници града овога

већ давно, видех, против мене мрмљају

и тајно главом тресу, врат не скучише

под јарам праведан, да сретан будем ја, добро знам да ови баш чуваре те

потплатише, злочинство то да почине.

За људе још не наста таква уредба

к'о новац што би била зла. И граде ов