Одабране трагедије

174

СОФОКЛЕ

смена

Антигона

Креонт Исмена

Креонт Исмена ћреонт Исмена Креонт смена Креонт Исмена Креонш смена Креонт Исмена Креонт

Па једнака је сада наша кривица.

Не бој се! Још ти живиш моја душа је код мртвих давно већ, да њима користи. Те цуре, мислим, као да полудеше:

сад ова, — она откако се родила.

Ал' памет, царе, рођена не остаје

у оних који пате, но се ремети.

У тебе, да, са злима зло кад одабра. Зар без ње могу ја да сама живим још Не спомињи ми ове! Више нема ње! Зар заручницу сину своме убијаш; И друге њиве жуде младе плодности. Ал' нема љубави ко њихова што би! Ал мрзи ме да син ми жену има злу. О Хемоне, ох, тебе ружи отап твој! Већ доста мрска си ми и ти и твој брак. Од чеда зар ћеш раставит је рођеног! Ал' Хадће спречит брачну везу њихову. Па њој је, изгледа ми, одређена смрт, То и ја видим, (Слугама) Али не часите сад,

већ у дом с њима, послуго! Те девојке

затворите, а не да буду слободне.

И налетице беже кад већ увиде

животу њихову да смрт се примиче.

(Антигону ш Мсмену одведу) ЧЕТВРТА ПОЈАВА. ДРУГА СТАЈАЋА ПЕСМА. КРЕОНТ, КОЛО. Прва строфа О сретника којима живот не окуси зла!

Коме богови кућом потресу, тог јади не мину, већ сваки му нараштај вазда прате