Одабране трагедије
184
СОФОКЛЕ
Антигона
Што брже је одведите! Под гробни свод
затворите, како вам заповедих,
и саму оставите, нека ил“ мре
ил жива под онаквим гробом гробује!
Што до те цуре стоји, ми смо недужни,
а станка с нама ту на свету нема њој. (О рако, ложницо. о доме подземски,
мој вечни чувару! Сад к теби полазим,
ка својима што највише их згинуло
· од покојних, Ферсефаса ех примила.
Ја слазим последња најгрозније од свих, а не истече суђен данак века мог.
Кад сиђем, заиста ћу оцу, надам се,
ја мила доћи, мила стићи и теби,
о мајко, — мила теби, драги брате мој; та ја вас мртве својим опрах рукама,
и накитих, па излих жртву надгробну. А. сада, Полиниче, кад сам тело ти сахранила, овакву плаћу добивам!
Пред паметнима с правом одах теби част. Ја никад, ни да мајка деце постанем, ил' да ми се господар мртав распада,
у пркос граду не бих то урадила!
А како бих ја ову оправдала реч;
Да муж ми умре, имала бих другога,
и. с њиме чедо, кад би га изгубила.
А кад ми родитеље црни крије Хад,
ни један брат ми на свет више не дође. Пред свима зато сам почастила те ја по таквом закону, Креонту то је грех и страшна смелост, мила главо братинска! И ево за руке ме ухватио сад
и невенчану, и без песме свадбене,
без брачне среће, деце —- неге слађане; па: вако самотна, без пријатеља ја
међ' мртве јадна у гроб жива одлазим! А какву заповест преступих божију 7
А куд још да се мученицима обраћам на богове и ког да зовем у помоћ!
Ја, побожна, осванух, ево, безбожна.
Но ако боговима то се допада,