Одабране трагедије

АНТИГОНА Паја 185

у тешком јаду своју кривњу признаћу, а греше л ови, не стигло их веће зло но моје што га против правде чине ми!

Коло Још једнако истог вихора бес и надаље њену потреса свест.

Креонт Водичи зато сузе ће лити за своје кораке споре.

Антигона · Јао мени! Већ реч ме потсећа та да смрт је близу.

Коло Ја никакву теби не дајем наду да неће се тако свршити то.

Антигона О тебански крају, очинска ти о земљо, о богови дедовски ви! Већ воде ме, ево, не чекам више! (О глете ме, тебански племићи ви, што једина остах, царева кћи, и како и од кога страдавам ја што светост свето поштовах.

(Антигону одведу) ТРЕЋА ПОЈАВА.

ЧЕТВРТА СТАЈАЋА ПЕСМА,

Прва строфа

И Данајин лик је моро негда ову сјајну оставити светлост и у дворе оковане ући. И ложница, црном гробу слична, младост њену скриваше у себи, А она се, моје чедо драго, красним својим поносила родом, златну она чувала је кишу, семе дивско под срцем је крила. Ал је увек моћ судбине страшна. ни богатство њој се отет неће, ни бог Арес, нити7тврде куле, а ни црне морошумне лађе,